Хигаши на Предовом крсту

Руменило чистог неба изнад високих и заравњених врхова Таре најављивало је међу крошњама смрче и букве излазак сунца. Тишину јутра на надморској висини од 1.100 метара разбијале су оштре и кратке команде: „Крени!”

Привучен тим гласом, кришом сам посматрао ранојутарњи тренинг дечака и девојчица узраста од седам до дванаест година Џудо-клуба „Партизан”. У правилним размацима, у групама од петоро-шесторо, спринтали су тридесетак метара на благој асфалтној узбрдици, па се враћали да заузму став и понове вежбу по неколико пута, а потом се опуштали лаганом шетњом по расцветаној ливади.

После завршеног тренинга разговарао сам са тренером Илијом Бабићем. Каже ми да тренутно спроводи први инклузивни џудо-камп Џудо-клуба „Партизан”, у којем неуротипична деца и деца са аутизмом заједно уче кроз јапанску хигаши методу.

Ова метода није само физички тренинг, каже Илија, већ пружа дубоку емоционалну повезаност између деце, стварајући мостове повезивања и заједништва. Неуротипична деца кроз ово укључивање развијају саосећање, док деца са аутизмом стичу вештине социјализације у сигурном окружењу у коме су сви једнако прихваћени.

Хигаши метода се показала изузетно успешном у омогућавању деци са аутизмом да развијају социјалне вештине, моторичку координацију и емоционалну стабилност. Њена вредност је у повезивању деце кроз физичку активност јер се тако баријере неразумевања и комуникације руше на природан и ненаметљив начин. Неуротипична деца уче да прихватају различитости, развијају саосећање, док деца са аутизмом уче да се повезују са својим вршњацима кроз игру и покрет.

У току дана имају два тренинга у затвореном простору, на струњачама, када вежбају џудо-захвате, а поподне дугу шетњу кроз планину. После вечере је забава у којој учествују сва деца. Радионица траје седам дана.

Увече сам присуствовао караоке програму у којем су се деца хорски натпевавала, уз цику и вриску каква је и својствена њиховом узрасту.

Илији у овом послу помажу и други тренери, лекарка, асистенти за аутистичну децу и физиотерапеути.

Ова радионица, као и друге, настала је захваљујући Ксенији и Дамјану Богосављевићу, родитељима Вука и Луке. Они су млади људи са Дорћола који су се после завршетка факултета отиснули у САД. Суочили су се с проблемима у Лукином развоју и, сагледавајући предности и мане живота у САД, одлучили су да се врате у Београд.

Трагајући, по повратку у Србију, за најбољим решењем за своју породицу, открили су Предов крст на Тари, упознали многе родитеље деце са посебним потребама и кренули у акцију. Изнајмили су слободне објекте од Националног парка „Тара” и пре две године с другим родитељима, терапеутима и волонтерима основали удружење за помоћ деци са аутизмом „Чудесна шума”, са циљем да створе сигуран простор, подржан од средине у којој се деца и њихови родитељи осећају потпуно прихваћено.

Сви су са истом визијом и жељом да деца с посебним потребама добију потпуно слободан простор. Циљ радионица је да се родитељи осећају не само прихваћено него да међусобно размењују искуства, повезују се и граде дуготрајна пријатељства. Кроз заједнички рад и подршку ствара се истинска заједница у којој родитељи нису сами већ имају прилику да деле савете и искуства са другима који пролазе кроз сличне ситуације. Током лета су организовали три радионице у оквиру програма „Фил сејф” (осећај се сигурно), у којима су родитељи увидели како њихова деца уживају и напредују у безбедној и сигурној природној средини Таре.

Програм „Фил сејф” комбинује елементе програма „Sunrise” (излазак сунца), „Safe аnd Sound” (сасвим безбедно) протокола Стивена Поргеса, шумске терапије и методе „Safe2connect” (сигурно се повежи), осмишљеног да пружи осећај сигурности и деци и родитељима.

Тишина и мир планине имају благотворан утицај на нервни систем деце и родитеља, ослобађајући их свакодневног стреса.

Ове године су њихово удружење финансијски подржали Влада Србије и Национални парк „Тара”. До краја године предвиђене су још две радионице за децу са аутизмом. Смештај и боравак и за децу и за родитеље су бесплатни.

Тако ће у најзападнијем делу Србије, по шумама и ливадама скоро сасвим испражњених села Растишта и Јагоштице, поново одјекивати одавно заборављена дечја цика и вика.