Нова „Емануела” из женског угла

72. САН СЕБАСТИЈАН
Сан Себастијан – Добитница „Златног лава” за филм „Догађај”, француска сценаристкиња, редитељка и продуцент либанског порекла Одри Диван је са својим новим филмом „Емануела” на енглеском језику отворила 72. Сан Себастијан фестивал и започела званичну трку за награду „Златна шкољка”.

И док је њен „Догађај” био заснован на истоименом роману Ани Ерно и приповедао о друштвеним стегама жена и абортусу шесдесетих година прошлог века, њена „Емануела” је ново читање романа Емануеле Арсан о одисеји сексуалног самооткривања по којем је пре пола века настао култни еротски филм Жиста Жакена са Силвијом Кристел у главној улози. У разговору за „Политику” у легендарном хотелу „Марија Кристина” у срцу Сан Себастијана, Одри Диван говори о мотивима настанка филма у чијем је центру женски поглед на женско задовољство, о сарадњи са глумицом и редитељком Ноеми Мерлан која је Емануела 21. века и колегиницом Ребеком Злотовски, као и о сопственој истрајној борби за родну равноправност у филмској индустрији...

Да ли је идеја била да овим филмом обележите 50 година од настанка Жакенове „Емануеле” или сте на уму имали нешто друго?

Нисам размишљала о годишњици нити о „Емануели” из 1974. године, јер тај филм никада до краја нисам одгледала.

Зашто?

Једноставно, никада нисам осећала да је намењен мени. Наравно, као и сви у Француској имам сећање на ту иконичку слику жене обнажених груди у столици. Слику Силвије Кристел на филмском постеру. Али, у мом случају све је почело тако што ми је продуцент Венсан Маравал донео књигу Емануеле Арсан по којој је рађен филм Жиста Жакена и прочитала сам је из забаве. Оставила ме је амбивалентнијом него сам филм, јер је пуна неподношљивих трагова педесетих година прошлог века попут неупитног патријархата и тријумфалног колонијализма и слично. Ипак, за разлику од филма у књизи коју је написала жена говори се у првом лицу, а јунакиња је више субјект него објекат каква је иначе била та чувена филмска Емануела седамдесетих. И тако сам донела одлуку да Емануели вратим моћ и да је од објекта мушке пожуде учиним субјектом сопствене приче.

За филм Жиста Жакена се може рећи да је мушки поглед на женско задовољство, ви нудите женски поглед, а хоће ли доћи време за оно што се зове једноставно – људски поглед?

Хм, занимљиво питање. Можда је више филозофско, али тако је, треба о томе размишљати, о свету у којем те стриктне родне поделе више неће имати значај. Волела бих да сви стремимо томе, али за сада, нажалост остаје да се ми жене и даље боримо и за већу једнакост и за веће поштовање.

Стара „Емануела” је била и остала симбол еротике, какву сте ви почетну идеју имали о томе ?

Главни елемент који ме је занимао је та дискусија на тему шта је то еротика, а ја сам закључила да је филмска еротика пре свега питање кадрирања, ограничења, промишљања онога што је приказано и скривено. Одатле су се појавила друга интимнија питања, посебно о мом сазревању као жене и мом сопственом односу према сексуалности, према задовољству, према жељи за слободом од норми које регулишу завођење и секс. Данас се чини да је задовољство потпуно повезано са императивом перформанса у капиталистичком смислу те речи. Морамо све да максимизирамо, оптимизирамо и монетизујемо. За мене је питање које филм треба да постави пре свега то како да избегнемо овај оквир што нас тера да „волимо”, „уживамо”, „конзумирамо” без престанка, а да заправо не осећамо право задовољство.

Ваш филм је заправо ново читање романа Арсанове?

Само сам желела да испричам причу о жени која не осећа задовољство, а намерава да га открије и затражи. С друге стране, моја филмска прича говори и о друштву надзора и о томе у коликој су мери наше жеље и наша тела заправо затвореници. Тело је оклоп који постепено пуца. Моја Емануела је шраф у свеприсутном систему оцењивања, где се поглед контролише, где се задовољство измишља. За мене је хотел где се дешава радња филма метафора тела које држимо по лажним стандардима савршенства. У ствари, ово савршенство је начин дисциплиновања жеље помоћу пригушеног, нормативног насиља.

Занимљиво, али радња вашег филма се догађа у Хонг Конгу, а не у Банкоку као у књизи и више није у питању еротска романса већ еротски трилер?

Тражила сам неко место у Азији које указује на космополитизам и има трагове колонијализма у нашем садашњем систему. За разлику од књиге, желела сам да укажем на колонијално и класно насиље оваквих места, где задовољство неколицине срећних долази у зноју несрећних маса. Упркос естетици егзотике овакво место је лишено суштине и засновано је на насилном класном односу. Хотел у Хонг Конгу је томе свему послужио, јер сам у њему могла да постигнем те замагљене линије између сна и фантазије, стварности и фикције. Луксузни хотел је вртоглаво место, мирис, музика, све је вечно и непроменљиво. Ако се нешто помери, следећег дана се враћа на првобитно место. У овој вечној садашњости постоји нека врста вртоглавице. Атмосфера је заводљива, али стерилна, а хаос је реткост. Емануела сада ради у контроли квалитета, осигуравајући да искуства гостију буду што је могуће пријатнија. Али, она зна да су та искуства вештачка, да су део декорације. И сама Емануела постаје инструмент овог света. Заробљеник.

За овај пројекат окружили сте се женама које су и саме редитељи, попут косценаристкиње Ребеке Злотовски и глумице Ноеми Мерлан. Је ли то пример „женске моћи”?

Рекла бих да је то пример сјајне сарадње, велике подршке и паметних савета. До многих ствари и решења у филму смо заједно долазиле и то ми је много значило. Важно је имати око себе људе у чији суд верујете и њихова редитељска искуства су ми много значила. Уз то, ми смо и пријатељи. Ноеми Мерлан је имала потпуну контролу над својим еротским сценама и за многа решења управо је она заслужна.

Да ли су и оне попут вас чланице групе за родну равноправност у француској филмској индустрији?

Јесу, и чињеница да сада отворено и гласно говоримо о проблемима јесте први и добар корак. До промена и до правих одговора још је дуг пут, али свакако смо свесне да морамо да изградимо нешто снажно и нађемо тако начин да радимо заједно – али, равноправно са мушкарцима. То ће онда бити нови свет у коме напредак значи слободу.