Nova „Emanuela” iz ženskog ugla

72. SAN SEBASTIJAN
San Sebastijan – Dobitnica „Zlatnog lava” za film „Događaj”, francuska scenaristkinja, rediteljka i producent libanskog porekla Odri Divan je sa svojim novim filmom „Emanuela” na engleskom jeziku otvorila 72. San Sebastijan festival i započela zvaničnu trku za nagradu „Zlatna školjka”.

I dok je njen „Događaj” bio zasnovan na istoimenom romanu Ani Erno i pripovedao o društvenim stegama žena i abortusu šesdesetih godina prošlog veka, njena „Emanuela” je novo čitanje romana Emanuele Arsan o odiseji seksualnog samootkrivanja po kojem je pre pola veka nastao kultni erotski film Žista Žakena sa Silvijom Kristel u glavnoj ulozi. U razgovoru za „Politiku” u legendarnom hotelu „Marija Kristina” u srcu San Sebastijana, Odri Divan govori o motivima nastanka filma u čijem je centru ženski pogled na žensko zadovoljstvo, o saradnji sa glumicom i rediteljkom Noemi Merlan koja je Emanuela 21. veka i koleginicom Rebekom Zlotovski, kao i o sopstvenoj istrajnoj borbi za rodnu ravnopravnost u filmskoj industriji...

Da li je ideja bila da ovim filmom obeležite 50 godina od nastanka Žakenove „Emanuele” ili ste na umu imali nešto drugo?

Nisam razmišljala o godišnjici niti o „Emanueli” iz 1974. godine, jer taj film nikada do kraja nisam odgledala.

Zašto?

Jednostavno, nikada nisam osećala da je namenjen meni. Naravno, kao i svi u Francuskoj imam sećanje na tu ikoničku sliku žene obnaženih grudi u stolici. Sliku Silvije Kristel na filmskom posteru. Ali, u mom slučaju sve je počelo tako što mi je producent Vensan Maraval doneo knjigu Emanuele Arsan po kojoj je rađen film Žista Žakena i pročitala sam je iz zabave. Ostavila me je ambivalentnijom nego sam film, jer je puna nepodnošljivih tragova pedesetih godina prošlog veka poput neupitnog patrijarhata i trijumfalnog kolonijalizma i slično. Ipak, za razliku od filma u knjizi koju je napisala žena govori se u prvom licu, a junakinja je više subjekt nego objekat kakva je inače bila ta čuvena filmska Emanuela sedamdesetih. I tako sam donela odluku da Emanueli vratim moć i da je od objekta muške požude učinim subjektom sopstvene priče.

Za film Žista Žakena se može reći da je muški pogled na žensko zadovoljstvo, vi nudite ženski pogled, a hoće li doći vreme za ono što se zove jednostavno – ljudski pogled?

Hm, zanimljivo pitanje. Možda je više filozofsko, ali tako je, treba o tome razmišljati, o svetu u kojem te striktne rodne podele više neće imati značaj. Volela bih da svi stremimo tome, ali za sada, nažalost ostaje da se mi žene i dalje borimo i za veću jednakost i za veće poštovanje.

Stara „Emanuela” je bila i ostala simbol erotike, kakvu ste vi početnu ideju imali o tome ?

Glavni element koji me je zanimao je ta diskusija na temu šta je to erotika, a ja sam zaključila da je filmska erotika pre svega pitanje kadriranja, ograničenja, promišljanja onoga što je prikazano i skriveno. Odatle su se pojavila druga intimnija pitanja, posebno o mom sazrevanju kao žene i mom sopstvenom odnosu prema seksualnosti, prema zadovoljstvu, prema želji za slobodom od normi koje regulišu zavođenje i seks. Danas se čini da je zadovoljstvo potpuno povezano sa imperativom performansa u kapitalističkom smislu te reči. Moramo sve da maksimiziramo, optimiziramo i monetizujemo. Za mene je pitanje koje film treba da postavi pre svega to kako da izbegnemo ovaj okvir što nas tera da „volimo”, „uživamo”, „konzumiramo” bez prestanka, a da zapravo ne osećamo pravo zadovoljstvo.

Vaš film je zapravo novo čitanje romana Arsanove?

Samo sam želela da ispričam priču o ženi koja ne oseća zadovoljstvo, a namerava da ga otkrije i zatraži. S druge strane, moja filmska priča govori i o društvu nadzora i o tome u kolikoj su meri naše želje i naša tela zapravo zatvorenici. Telo je oklop koji postepeno puca. Moja Emanuela je šraf u sveprisutnom sistemu ocenjivanja, gde se pogled kontroliše, gde se zadovoljstvo izmišlja. Za mene je hotel gde se dešava radnja filma metafora tela koje držimo po lažnim standardima savršenstva. U stvari, ovo savršenstvo je način disciplinovanja želje pomoću prigušenog, normativnog nasilja.

Zanimljivo, ali radnja vašeg filma se događa u Hong Kongu, a ne u Bankoku kao u knjizi i više nije u pitanju erotska romansa već erotski triler?

Tražila sam neko mesto u Aziji koje ukazuje na kosmopolitizam i ima tragove kolonijalizma u našem sadašnjem sistemu. Za razliku od knjige, želela sam da ukažem na kolonijalno i klasno nasilje ovakvih mesta, gde zadovoljstvo nekolicine srećnih dolazi u znoju nesrećnih masa. Uprkos estetici egzotike ovakvo mesto je lišeno suštine i zasnovano je na nasilnom klasnom odnosu. Hotel u Hong Kongu je tome svemu poslužio, jer sam u njemu mogla da postignem te zamagljene linije između sna i fantazije, stvarnosti i fikcije. Luksuzni hotel je vrtoglavo mesto, miris, muzika, sve je večno i nepromenljivo. Ako se nešto pomeri, sledećeg dana se vraća na prvobitno mesto. U ovoj večnoj sadašnjosti postoji neka vrsta vrtoglavice. Atmosfera je zavodljiva, ali sterilna, a haos je retkost. Emanuela sada radi u kontroli kvaliteta, osiguravajući da iskustva gostiju budu što je moguće prijatnija. Ali, ona zna da su ta iskustva veštačka, da su deo dekoracije. I sama Emanuela postaje instrument ovog sveta. Zarobljenik.

Za ovaj projekat okružili ste se ženama koje su i same reditelji, poput koscenaristkinje Rebeke Zlotovski i glumice Noemi Merlan. Je li to primer „ženske moći”?

Rekla bih da je to primer sjajne saradnje, velike podrške i pametnih saveta. Do mnogih stvari i rešenja u filmu smo zajedno dolazile i to mi je mnogo značilo. Važno je imati oko sebe ljude u čiji sud verujete i njihova rediteljska iskustva su mi mnogo značila. Uz to, mi smo i prijatelji. Noemi Merlan je imala potpunu kontrolu nad svojim erotskim scenama i za mnoga rešenja upravo je ona zaslužna.

Da li su i one poput vas članice grupe za rodnu ravnopravnost u francuskoj filmskoj industriji?

Jesu, i činjenica da sada otvoreno i glasno govorimo o problemima jeste prvi i dobar korak. Do promena i do pravih odgovora još je dug put, ali svakako smo svesne da moramo da izgradimo nešto snažno i nađemo tako način da radimo zajedno – ali, ravnopravno sa muškarcima. To će onda biti novi svet u kome napredak znači slobodu.