Како живети без успомена

Драма „Сећаш ме се?“ француског глумца, писца и редитеља Арноа Амбера, која ће бити изведена у суботу, 28. септембра, говори о оцу оболелом од Алцхајмера и његовој ћерки, спортисткињи. Шта ако бисмо одједном изгубили све своје успомене, да ли бисмо изгубили и свој живот? Шта ако особа коју волимо највише на свету више не би знала ко смо ми? Ова питања себи поставља Арно Амбер, аутор представе „Сећаш ме се?“, која ће премијерно бити изведена у суботу, 28. септембра у Академији 28.

Француски глумац, писац и редитељ, који већ десет година живи и ствара у Београду, нашој публици је познат по комедијама „Кад је Француз срео Српкињу“, „Љубав и падежи“, „Љубав и беба“, „Само три ноћи“ и „Луда некретнина“, али овога пута реч је о драми, додуше са елементима комедије, јер аутор верује да смех помаже да превазиђемо све изазове у животу.

Арно у представи игра Артура, хирурга који у 45. години живота показује симптоме Алцхајмерове болести. Направио је професионалну грешку и губи посао. Његова ћерка Александра (коју глуми Симона Арсенијевић, талентована студенткиња Академије уметности у Београду) врхунска је спортисткиња, и иако је дотле била у сукобу са оцем, одлучује да се жртвује и остане уз њега како би се заједно борили против губитка памћења.

-Већ више од 15 година мучи ме ова идеја, шта ако бисмо изненада остали без сећања, да ли бисмо изгубили и своју личност? Шта бисмо учили за особу коју волимо највише на свету, а она нас не препознаје? Увек сам стављао успомене и носталгију на пиједестал, сматрајући их суштинским делом свог живота. Живим за тренутак, али исто тако ценим сећања на лепе догађаје попут летњих одмора, првог дана у школи, првог пољупца, добијања возачке дозволе... Међутим, неки људи, погођени когнитивним болестима, полако губе све то, губе способност да се сете, да обављају неке најосновније ствари, рецимо да се правилно обуку, да саставе једноставну реченицу. Желео сам да њих истакнем, каже редитељ.

У средишту његове приче је млада жена која ставља сопствени живот по страни како би се борила против заборава свог оца, заправо против нечега што не може променити .

-Можемо успорити дегенерацију, али не можемо вратити време уназад. То је као мач Дамоклов, који треба прихватити и научити живети с њим. Замислите некога ко хода улицом са огромним мачем изнад главе: приметили бисмо ту особу, помогли бисмо јој, разговарали бисмо с њом... То је оно кроз шта пролазе пацијенти са Алцхајмеровом болешћу, осим што је тај њихов мач невидљи, и ова представа има за циљ да га осветли. Трудим се да у представи „Сећаш ме се? То учиним на поетски, аутентичан, дубок, нежан, смешан начин, испуњен надом. Као што се каже, љубав помера планине. Надам се да ће ова прича дирнути срце гледалаца, објашњава Арно Амбер.