Ко не храни своју војску, храниће туђу

Народна изрека каже: „Ко не храни своју војску, храниће туђу”. Ту чињеницу су Срби схватили још 1804. године, отпочињањем борбе за ослобођење. Набављање оружја и муниције из иностранства било је пуно тешкоћа, па се показала као нужност производња сопственог оружја. Због кварова оружја и потребе да се оно поправи, већ од 1836. у Крагујевцу је постојао Арсенал за оправку ручног оружја, који већ 1847. године постаје фабрика за „Војну спрему”, која производи оружје. Наредне, 1848. године, у Београду се отвара Тополивница, која се 1851. сели у престоницу Србије Крагујевац. И војно образовање иде упоредо с техничким напретком, па Артиљеријска школа 1850. године постаје Војна академија.

Не треба истицати да су против војног снажења Србије биле Аустрија и Отоманска империја, као и сада околне земље које су чланице НАТО-а. Нажалост, и опозиција се држи истог наратива. После 5. октобра, „државног преврата”, усклађивала је војску према стандардима НАТО-а, што је у ствари значило уништавање тенкова и другог оружја, уз молбу амбасадама да „само прођу избори, па ћемо скинути терет с врата”, мислећи на Косово. Успешно је уништила домаћи банкарски систем, увела стране банке и велетрговине, продала пиваре, цементаре и друге рентабилне системе и девастирала агроиндустријски комплекс.

У последњој деценији евидентни су опоравак привреде и финансијска консолидација Србије, па је држава створила своју реалну економију, да не служи туђој реалној економији и тиме су створени материјални услови за увођење обавезног војног рока.

Војни рок од 75 дана омогућава полазницима да се обуче за разне војне специјалности. Имајући у виду ниво образовања младих, разумна је процена да је 75 дана довољно време за обуку. Пракса ће показати да ли је то време довољно или га треба кориговати. Овај формат обуке подразумева репродукцију оружаних снага и нове могућности за одбрану Србије, које су нам без регрутног састава биле недоступне. Глобална конфронтација у светским размерама оправдава народну мудрост – да Србија храни своју војску.

Митар Радоњић,
Нови Сад