У клопци свакодневице

Солун – Личности у фокусу 49. Солунског фестивала јесу белгијска редитељско-сценаристичка браћа Жан-Пјер и Лик Дарден, којима је приређена велика ретроспектива и уручена награда „Златни Александар” за изузетан допринос светском филму. Са 35 година истрајног позоришног, документарног и играног филмског стваралаштва, са две освојене „Златне палме” и серијалом других филмских награда, Дарденови су овакву почаст свакако заслужили. Уосталом, они су већ дуго у самом врху свеукупне кинематографије европског континента.

Међутим, тај врх нису освајали претенциозним филмским делима са децидираним политичким или артистичким порукама, већ својим непретенциозним стилом, хуманистичким и друштвено-социјалним ангажманом и јунацима ухваћеним у клопке свакодневног живота у капиталистичком друштву.

– Ми нисмо заинтересовани за идеологију, оно до чега нам је заиста стало јесте лична човекова борба и начин на који се суочава са сопственим дилемама – потврдио је на изузетно посећеној мастер-класи Лик Дарден, објашњавајући публици и зашто Дарденови увек баратају и са елементима суспенса у својим филмовима (по угледу на Касаветиса) и зашто се све што се догађа ликовима у филму догађа и у стварном животу...

На овогодишњем 61. Канском фестивалу, браћи Дарден је припала и награда за најбољи сценарио, за филм „Лорнино ћутање”, у којем су осветлили још један од проблема савремених западних друштава: лажне бракове због добијања држављанства, иза чега стоје добро организоване мафијашке групе међу којима и оне– албанске. Реч је, опет, о деликатној социјалној драми са призвуком „филм ноара” и открићем албанске глумице Арте Доброши (рођена у Приштини 1979. године), која је била најсликаније лице Канског фестивала и топло дочекана овде у Солуну.

И у овом, баш као и у претходним филмовима „Месо”, „Мислим на вас”, „Обећање”, „Розета ” („Златна палма” 1999), „Син” и „Дете” („Златна палма” 2005. када је Емир Кустурица био председник жирија), Дарденови се фокусирају на малог, обичног човека и његове велике, непремостиве проблеме. И у „Лорнином ћутању” живот је онакав какав јесте: и ружан и леп, и прљав и безнадежан, иако је срећа надохват руке. И он нагони на размишљање, реакцију, на одговор емоцијом.

Прича девојке Лорне из овог филма, потврдили су пролетос за „Политику” Дарденови, заснована је на истинитом догађају и вишемесечном истраживању сличних проблема.

– Наш камерман нас је упознао са младом женом која је дуго радила као учитељица у установи за бескућнике. Током разговора, испричала нам је о проблемима са братом наркоманом кога је једва извукла из „канџи” албанске мафије. Њени чланови понудили су му велику суму новца за венчавање са Албанком која би тако добила папире. Овакав „уговор” подразумевао је и нешто каснији развод за новац, преудају Албанке и нестанак младожење. Млада учитељица је спречила брата да се упусти у овакав аранжман јер су јој били познати слични догађаји када су наркомани-младожењепроналажени мртви. Њена прича нас је импресионирала, атек касније смо постали свесни колико су новине пуне сличних прича, рекао је Лик Дарден.

У разговору за наш лист, белгијски редитељ је испричао и колико је проналажење праве глумице за овај филм био дуг и исцрпљујући процес. „Наши асистенти су организовали серијале аудиција у Скопљу, Приштини и Тирани, а онда су Арту пронашли у Сарајеву где је боравила играјући у једном позоришту”, каже Дарден, напомињући да је током прегледавања силних сати снимљеног материјала постојало нешто што их је стално враћало Арти Доброши.

Због аутентичности и природности глумице, али и због начина на који је камера прати „одмотавајући” и причу и акцију мање ужурбано и мање „напрасито” него што је то уобичајено за Дарденове, „Лорнино ћутање” је визуелно један од њихових најприступачнијих филмова. Зато га је и солунска публика, баш попут оне широм Европе, са лакоћом прихватила, учествујући тако у учвршћивању специфичне узрочно-последичне везе са филмовима браће Дарден.

А Дарденови, потврдише то у разговору за „Политику”, о публици мисле „још док пишемо сценарио, када почнемо снимање, док постављамо камеру у одређени положај”. Све је везано за гледаоца, кажу они, „јер он ће бити ту када се филм буде приказивао и надамо се да ће се у тами биоскопа нешто у њему померити, нешто догодити у његовој свести, да се неће осећати исто,већ да ће у једном тренутку видети свет другачије”.