Виши интерес

Словенија блокира преговоре о приступању Хрватске Европској унији док се не реши питање границе, Хрватска тужи Србију за геноцид, Македонија тражи да Међународни суд правде казни Грчку што јој не дозвољава да уђе у НАТО.

Добросуседски односи?

Нешто више од месец дана пошто су Црна Гора и Македонија признале независност Косова и пошто је званични Београд протерао амбасадоре ових држава, председник Србије понудио је нормализацију односа са Подгорицом и Скопљем.

Шта се променило? Да ли је црногорски премијер Мило Ђукановић повукао своју скупштинску изјаву од 4. октобра: „Трагично... трагикомично је понављати ’Косово је Србија’ у ситуацији у којој председник Србије не може да стане на тле Косова. Та прича шта ко од нас носи у души – носим и ја у души многе делове света, али ми не пада на памет да су то делови Црне Горе”.

Не.

Председник Тадић ипак верује да је дошло време да Црна Гора и Македонија предложе нове амбасадоре, да би онда Србија проценила ситуацију и донела „адекватну одлуку која ће штитити интересе грађана”. А као да тестира подгоричку власт, додао је да има информацију да се Црној Гори „не жури да побољшава односе са Србијом”.

У Црној Гори су његову изјаву позитивно коментарисали у странкама које заступају интерес тамошњих Срба. „Треба да схватимо да су нам односи са Србијом приоритет, да смо добили незаслужену шансу да те односе нормализујемо и да би још једном била причињена огромна штета уколико бисмо ову шансу прокоцкали”, изјавио је лидер Народне странке Предраг Поповић, затраживши да влада хитно именује новог амбасадора.

И у Српској народној странци, чији је председник Андрија Мандић штрајковао глађу због одлуке владе Мила Ђукановића, сматрају да је ово прилика да се спречи конфронтација грађана Србије и Црне Горе „због владајућих или било којих других политичких елита”.

У Македонији је Тадићева изјава изазвала и мањи сукоб у власти, па је министар спољних послова оптужио председника Бранка Црвенковског да је „сервилан” према Београду зато што је рекао да би влада требало што пре да именује новог амбасадора. Потом је реаговао и премијер Никола Груевски објаснивши да „односи две земље треба да се врате у нормалу”.

Подсетимо се, почетком октобра, дан пошто је Београд извојевао победу у Генералној скупштини УН, потезима Црне Горе и Македоније јасно је показано да та победа у реал-политичком свету не значи много.

Зато је питање да ли је, ако се овако брзо предомислила, Србија проглашавањем Анке Војводић и Александра Василевског за персоне нон грата успела да „одбрани властити интегритет”, како би то рекао председник Тадић, или је њихово протеривање било тренутни хир чије последице нису биле довољно добро промишљене.

А можда је ствар у томе да влада у Београду, управо као она у Љубљани или она у Атини, треба јавно да понавља да је спремна за сваки договор, да кривицу за тешкоће у споразумевању пребацује на другу страну, а да иза затворених врата оштро брани свој став, па и по цену да угрожава неки „виши интерес”.