Зар и ти, сине Бруте

Има ли ишта горе од издаје оног у ког си толико веровао? Има ли горег разочарања од чињенице да ти је нож у леђа зарио онај коме си многе важне послове поверио, ко је био на извору информација, коме си дао толику ширину у раду сматрајући да ти је пријатељ и да се на њега поуздано можеш увек наслонити. Но, баш чувена реченица Гаја Јулија Цезара када се обраћа Бруту коме је опростио што је био на страни Помпеја у грађанском рату, примио га к себи и направио га претором, а многи тврде да му је чак и син био, када Брут са завереницима током „Мартовских ида” убија Цезара – „Зар и ти сине, Бруте”, заправо показује да је свака индивидуа када је њен лични интерес у питању апсолутно у стању да увек направо велеобрт и најгору издају како би сопствени бенефит спасила. Нема ту апсолутно никакве верности, нити лојалности. Уосталом, зар не учимо да је сам Христ рекао да ће га се неки од највернијих апостола у тешким моментима одрећи. Зар није то Петар учинио? Несвесно, али је учинио, јер је у тешким моментима из њега изашла слабост, па је спасавајући себе у овоземаљском животу прихватио да се Христа одрекне због чега се касније горко кајао. Издаја је нешто што се посебно у политици често дешава. Прљаве работе у политици одраз су стања у читавом друштву. Ништа Србија није ни боља, ни гора, од остатка човечанства. Свуда су политичке смицалице и подметање ногу, апсолутна издаја својих сабораца, нешто што је саставни део политичког живота. Уосталом, комшије се посвађају у оквиру кућног савета ко ће да држи благајну зграде. Можете мислити колико се тек свађају они који могу да са својим прстима допру до енормних буџета и моћи? Питање је само како се опходити према издајнику, јер дефинитивно је нож у леђа нешто што се мора санкционисати.

У политичким организацијама широм света издаја се кажњава политичким уклањањем издајника. Додуше, да се не лажемо, у многим земљама које саме себе крсте епитетом „демократске” неретко се примењује и принцип ликвидације, док је у тврдорукашким системима физичко уклањање била и остала уобичајена појава. Сетимо се наше историје, од средњег века, па до модерне историје, како су пролазили они који су проглашени за издајнике краља или социјалистичког система. Суровост у кажњавању били су и мучења, мучне и дуге робије, испирање мозга на робији. Сложићемо се, Голи оток је био најсуровији пример како се обрачунавало са издајницима партије којима је срце више куцало за Стаљина него за Тита. Но, опет то је све некако било на идеолошкој основи. Али, када издају учиниш да би се додворио страном фактору, а то опет повлачи са собом жељу да сачуваш своју прилично велику имовину коју си стекао и да можда купиш себи позицију код тих истих странаца и могуће неке друге гарнитуре која ће доћи, па си зато издао и наместио своје саборце ни криве, ни дужне, е то је већ нешто што је испод сваког нивоа. Такав вид издаје заслужује најгори презир и гађење. Некако ми се чини да је он баш узео маха како код нас, тако и широм света. Уведен је као пракса и нешто позитивно, јер се морал код људи у многоме искварио. Баш зато се враћам на почетак текста и људску природу. На прсте једне руке данас ћемо наћи оне који су спремни за своје најближе или пријатеље да се жртвују. Увек ћемо пре пронаћи оне који су спремни зарад личног интереса да своје најближе и пријатеље жртвују. Плашим се да ћемо ускоро бити сведоци нечег таквог, но није на мени да о томе говорим. Што би Горан Весић рекао – и то је тако.

Отуда, боље је држати се ван политике и имати што мање пријатеља. Каква времена иду, ни најближима нећемо моћи да верујемо, а плашим се да ће све чешће код многих бити постављено питање – Зар и ти сине, Бруте?

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа