Zar i ti, sine Brute

Ima li išta gore od izdaje onog u kog si toliko verovao? Ima li goreg razočaranja od činjenice da ti je nož u leđa zario onaj kome si mnoge važne poslove poverio, ko je bio na izvoru informacija, kome si dao toliku širinu u radu smatrajući da ti je prijatelj i da se na njega pouzdano možeš uvek nasloniti. No, baš čuvena rečenica Gaja Julija Cezara kada se obraća Brutu kome je oprostio što je bio na strani Pompeja u građanskom ratu, primio ga k sebi i napravio ga pretorom, a mnogi tvrde da mu je čak i sin bio, kada Brut sa zaverenicima tokom „Martovskih ida” ubija Cezara – „Zar i ti sine, Brute”, zapravo pokazuje da je svaka individua kada je njen lični interes u pitanju apsolutno u stanju da uvek napravo veleobrt i najgoru izdaju kako bi sopstveni benefit spasila. Nema tu apsolutno nikakve vernosti, niti lojalnosti. Uostalom, zar ne učimo da je sam Hrist rekao da će ga se neki od najvernijih apostola u teškim momentima odreći. Zar nije to Petar učinio? Nesvesno, ali je učinio, jer je u teškim momentima iz njega izašla slabost, pa je spasavajući sebe u ovozemaljskom životu prihvatio da se Hrista odrekne zbog čega se kasnije gorko kajao. Izdaja je nešto što se posebno u politici često dešava. Prljave rabote u politici odraz su stanja u čitavom društvu. Ništa Srbija nije ni bolja, ni gora, od ostatka čovečanstva. Svuda su političke smicalice i podmetanje nogu, apsolutna izdaja svojih saboraca, nešto što je sastavni deo političkog života. Uostalom, komšije se posvađaju u okviru kućnog saveta ko će da drži blagajnu zgrade. Možete misliti koliko se tek svađaju oni koji mogu da sa svojim prstima dopru do enormnih budžeta i moći? Pitanje je samo kako se ophoditi prema izdajniku, jer definitivno je nož u leđa nešto što se mora sankcionisati.

U političkim organizacijama širom sveta izdaja se kažnjava političkim uklanjanjem izdajnika. Doduše, da se ne lažemo, u mnogim zemljama koje same sebe krste epitetom „demokratske” neretko se primenjuje i princip likvidacije, dok je u tvrdorukaškim sistemima fizičko uklanjanje bila i ostala uobičajena pojava. Setimo se naše istorije, od srednjeg veka, pa do moderne istorije, kako su prolazili oni koji su proglašeni za izdajnike kralja ili socijalističkog sistema. Surovost u kažnjavanju bili su i mučenja, mučne i duge robije, ispiranje mozga na robiji. Složićemo se, Goli otok je bio najsuroviji primer kako se obračunavalo sa izdajnicima partije kojima je srce više kucalo za Staljina nego za Tita. No, opet to je sve nekako bilo na ideološkoj osnovi. Ali, kada izdaju učiniš da bi se dodvorio stranom faktoru, a to opet povlači sa sobom želju da sačuvaš svoju prilično veliku imovinu koju si stekao i da možda kupiš sebi poziciju kod tih istih stranaca i moguće neke druge garniture koja će doći, pa si zato izdao i namestio svoje saborce ni krive, ni dužne, e to je već nešto što je ispod svakog nivoa. Takav vid izdaje zaslužuje najgori prezir i gađenje. Nekako mi se čini da je on baš uzeo maha kako kod nas, tako i širom sveta. Uveden je kao praksa i nešto pozitivno, jer se moral kod ljudi u mnogome iskvario. Baš zato se vraćam na početak teksta i ljudsku prirodu. Na prste jedne ruke danas ćemo naći one koji su spremni za svoje najbliže ili prijatelje da se žrtvuju. Uvek ćemo pre pronaći one koji su spremni zarad ličnog interesa da svoje najbliže i prijatelje žrtvuju. Plašim se da ćemo uskoro biti svedoci nečeg takvog, no nije na meni da o tome govorim. Što bi Goran Vesić rekao – i to je tako.

Otuda, bolje je držati se van politike i imati što manje prijatelja. Kakva vremena idu, ni najbližima nećemo moći da verujemo, a plašim se da će sve češće kod mnogih biti postavljeno pitanje – Zar i ti sine, Brute?

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista