Ово је бруталан тренутак

Велики сам поклоник дела редитеља Игора Вука Торбице. Његов рад је био инспиративан и фасцинантан, политички и поетски у исто време. Од моје генерације, пратим рад Југа Ђорђевића и Тијане Грумић, њих изузетно поштујем. Поднаслов овогодишњег 58. Битефа: „Лепота (не)ће спасити свет” обухвата тензију коју свакодневно осећам док стварам: некако се увек боримо за могућност одређене „лепоте”, што за мене значи могући свет без насиља, без репресије, а не естетску категорију. То је стална борба, борба за крхкост, за могућност замишљања будућности и слободе. Могућност аутономне фантазије постаје све тежа и тежа док уништавамо нашу животну средину и дајемо наше животе за профит.

Овако је уочи сусрета са београдском публиком за „Политику” говорио Јан Крмељ, редитељ представе „Пукотина”  у продукцији Местног гледалишча љубљанског, коју ћемо гледати вечерас од 20 часова на сцени „Оливера и Раде Марковић” Београдског драмског позоришта. ,Дело „Пукотина”  је седма по реду премијерна представа овогодишњег 58. Битефа.

Млади словеначки редитељ Јан Крмељ, који је за режију ове представе недавно добио престижну Борштникову награду, вешто се поиграва многоструким значењима и слојевима текста, све време се крећући између стварности и фикције, личног и политичког... Представа „Пукотина” рађена је према тексту британске ауторке која је за потребе ове изведбе названа Роуз Селави. Ауторка, заправо, у уводној напомени свог текста истиче да се представа не сме оглашавати под њеним стварним именом и стварним насловом. Већ том назнаком, рекло би се, даје се кључ читања овог текста који се бави судбином двоје климатских активиста који су 2021. године пронађени мртви у свом стану, а о чијим животима и смрти не постоје никакве информације на интернету иако је, наводно, у питању документарна прича...

– Текст који сам читао као деконструкцију документаристичког приповедања духовит је и луцидан, критичан и поетски, или барем је такво било моје читање. Ауторка захтева да користимо псеудоним, а ја сам изабрао Роуз Селави, алтер его Марсела Дишана. Ауторка се поставља и као сценски лик, али је не треба узети здраво за готово или јој у потпуности веровати. Текст је наводно био цензурисан током његовог стварања. То је један од разлога зашто ауторка захтева да остане непозната. Овај почетни гест, ауторкин захтев, инспирисао ме је да се играм са динамиком стварности и фикције на многим нивоима приликом конструкције представе – каже Јан Крмељ уз објашњење да је његов приступ у режији представе „Пукотина” углавном био да текст сагледа са перформативне дистанце:

– Протагонисти нису апсолутни хероји, али су трагични управо зато што су одлучили да апсолутно верују у своју мисију. Изоловали су се на том путу, имајући само онлајн заједницу, али не и заједницу у стварном животу. Они су људски управо због те несразмерности. Стварни или не, захтевају од гледаоца да заузме критички став према неуралгичним тачкама савременог друштва.

Наслов „Пукотина” који је са својим сарадницима изабрао за представу, како каже наш саговорник, место је овог специфичног парадокса.

– Желео сам да представа обитава у тој „пукотини” стварности унутар које стварамо ову чудесну ствар звану позориште. Циљ позоришта је одувек био да се приближи стварном. Међутим, у времену виртуелног овај циљ је постао мало сложенији. У представи се играмо са различитим слојевима фикције, деконструишемо наш рад и уоквирујемо га унутар камера док га изводимо. Граница између техничког и метафизичког је некако замагљена, а мени је било инспиративно да пронађем ову фину линију, за коју верујем да је у својој сржи политичка, јер позива публику да представу перципира на критичан, дистанциран начин, а истовремено да се снажно повеже са глумцима у њиховој жељи да разумеју шта се заиста десило протагонистима, сецирајући њихове животе са надзорних снимака из њиховог стана – објашњава редитељ.

Јан Крмељ припада младој, храброј генерацији редитеља која својим смелим искорацима доноси нових сценски „дах”. О тренутку у којем живимо и о томе којим путем иде позоришна уметност, овако размишља:

– Ово је бруталан тренутак. Сведочимо радикалном насиљу над мањинама. Такође пролазимо кроз транзицију, где наши мозгови и жеље постају гориво за ову невидљиву машину. Осећам се беспомоћно и привилеговано у исто време. Верујем да је позориште које се тренутно ствара фантастично, експериментални формати коначно постају норма, удаљавамо се од клишеа и конвенција. Све више младих аутора ствара своје визије. Волео бих да имамо више социјалне сигурности и прилика за путовања са представама. Tо је нешто што се и даље постепено враћа после пандемије.