Каменчић у ципели моћних

Светски лидери окупили су се у Њујорку како би током недеље на високом нивоу Генералне скупштине УН саопштили своја виђења света, али глобална презентација није успела да прикрије колико је Светска организација суочена са поделама изазваним ратовима у Европи и на Блиском истоку који отварају питање ефикасности система Уједињених нација.

УН су 1945. створене са превасходним циљем да успостављају и чувају светски мир. Пошто је током тих деценија спречен трећи светски рат, могло би да се каже да је остварен велики резултат, али десетине регионалних и локалних ратова указују да је Светска организација пречесто немоћна.

Како би одговорила на критике да није у стању да спречи ратове и затражи одговорност оних који крше оснивачку Повељу УН, Генерална скупштина усвојила је, упркос отпору седам држава међу којима су Русија и Иран, амбициозан Пакт за будућност чији је циљ да УН учини значајнијим и ефикаснијим актером светске сцене 21. века.

Генерални секретар Антонио Гутерес обиман документ описује као прилику „једном у генерацији” за обнову система мултилатералности неопходног за суочавање са будућим изазовима. Позива се на брже остваривање циљева одрживог развоја, Париског договора о климатским променама, на елиминацију глади у свету. Део о ревизији мировних операција УН делује остварљиво, племенити позив на нуклеарно разоружање више је реторичка илузија.

Све у свему, као и много пута до сада, Пакт за будућност је лепо срочен, његове амбиције су нивелисане како би био готово свима прихватљив, али уопштеност циљева није пропраћена конкретним корацима како би се визија остварила.

У теорији, велика већина чланица УН подржава мултилатералну сарадњу, иако се међусобно разликују око тога како би она требало да изгледа. Кључна линија раздвајања није Исток–Запад, већ Север–Југ. Између богатих нација навикнутих да креирају светски поредак и сиромашног дела света који више не жели да буде пасивни посматрач. Први би да сачувају своје привилегије, Глобални југ би да се његов глас снажније чује.

Пакт не помиње реформе система УН, посебно Савета безбедности у коме, мимо десет несталних чланица, пет сталних –– САД, Велика Британија, Француска, Русија и Кина – имају право вета. Многе земље траже проширење савета како би боље заступао свет који је умногоме различит од оног на крају Другог светског рата. Африка инсистира да се исправи „историјска неправда”. Азија, Пацифик, Латинска Америка и Кариби очекују да се „побољша” њихова репрезентативност.

Француски председник Емануел Макрон сагласан је да би стални чланови требало да постану Немачка, Јапан, Индија и Бразил, али једно је извесно: квинтет се неће одрећи права на вето и тешко да би га доделио новим чланицама.

Кризе су прилика за реформе, за позив на заједничку акцију, али индиферентност „пет величанствених” битно утиче на неефикасност Светске организације. Иако су заседањем доминирали ратови у Украјини и на Блиском истоку, УН нису понудиле ни једну мировну иницијативу. То што нису има једноставно објашњење: такав је однос снага међу великим силама које одређују како се тумаче не само Повеља УН већ и међународно право које је, да се не заваравамо, створено на бази њиховог најширег консензуса. Довољна је једна реч Америке да се у савету прекину све дебате о понашању Израела у Гази. Или једна реч Кине да се не разговара о правима муслиманске мањине Ујгура.

Узалуд су се лидери у Њујорку надали да ће успоставити међусобно поверење. Тога није било од оснивања УН. Само се у неким периодима чинило да је кроз дијалог могуће превазићи разлике које су постојале, постоје и постојаће. Можда и није тако страшно као што се представља. У време хладног рата, Савет безбедности био је готово потпуно паралисан. Током читаве 1959. изгласао је само једну резолуцију, и није се састајао дуже од три месеца.

Данас је Савет активан. УН нису илузија. Ратове не успевају да спрече, али су многе контролисале мировним мисијама, спречиле или ублажиле хуманитарне катастрофе. У другим случајевима су потпуно беспомоћне. Као у случају ратова у Украјини или на Блиском истоку. Ново вино, стара боца.

Одувек је било да моћни раде шта хоће, а слаби оно што морају. Председник Србије свакако није био једини који је то очекивао, па је, трећи пут заредом, говорницу Генералне скупштине искористио да гандијевски критикује светске моћнике, пре свега Запад, за узурпацију светског система, за наметање своје воље, за двоструке стандарде у тумачењу догађаја...

Председник је уверен да ће његове речи дуго одзвањати коридорима палате на Источној реци. Иако његов говор има ефекат мелема по Африци и Азији, пре бих рекао да ће брзо бити заборављан без обзира на истинитост порука – какве је слао и Слободан Милошевић. Међународни систем није створен по робовласничком моделу. Велики не траже апсолутну покорност, остављају неки простор слободе, али не воле да им неко дели лекције. Уосталом, и УН су ефикасне онолико колико им велесиле то допуштају.

Вучић се послужио дедуктивном методом. Мишљења је да је Пандорина кутија отворена много пре напада на Украјину – бомбардовањем СР Југославије без дозволе Савета безбедности. Мало етноцентризма није на одмет, иако ће пре бити да митска кутија никада и није била затворена.

Нису тема овог текста панегирици упућени Вучићу из Београда, мада неке не могу да прескочим. „Одлучан и непоколебљив, као и сваки пут до сада! Памтиће свет речи нашег председника” (Милош Вучевић), говор „био изванредан и погодио суштину колапса међународног правног система, који је започео нелегалном агресијом на тадашњу СР Југославију (Ивица Дачић), што је „преседан који је згазио светски мир” (Ана Брнабић) и тако „оголио непријатну истину да неки од оних који тврде да су највећи заговорници међународног права у случају Србије то међународно право нису поштовали” (Марко Ђурић).

Вучић је бунтовно одабрао да Србији додели улогу „малог каменчића у ципели моћних”. Формулација делује вишеструко изненађујуће. Откуд да амбициозни председник, који Србију описује као лучоношу слобода, својој земљи додели минималистичку, чак и пежоративну улогу „каменчића”? Зар Вучић не зна како се решава проблем левог сметала? Човек застане, скине ципелу и избаци каменчић. Оде Србија низ макадам.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа