Ko куца на ћирилици, отвориће му се

Од Новосадског договора (1954), на коме је прокламована равноправност употребе ћирилице и латинице, ћирилица је и код Срба употребно постајала секундарно писмо, дубоко у сенци латинице. Није да у ових 70 година од Новосадског договора није упозоравано на све лошији и лошији статус ћирилице, будући да је њена употреба у јавној сфери сведена на десетак процената. Није да није било ни политичара који су указивали на лоше стање у коме се ћирилица налази. Било је, дакле, апела и са стручне (пре свега лингвистичке) и са политичке стране да се мора зауставити урушавање, које ће у не тако далекој будућности прерасти и у изумирање ћирилице као српског националног писма. И то без обзира на чињеницу да је и Уставом Србије (2006), његовим 10. чланом, дефинисано да су „У Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Јер, једино је, ваљда, у Србији Уставу надређен Закон о службеној употреби језика и писама, немењан још од 1991, а у коме је службена употреба, као реликт од Срба прихваћене хрватске комунистичке политике, врло уско дефинисана (односи се само на државне органе), и не представља ни десeти део недефинисане јавне употребе, у којој доминира латиница. И ево, након седамдесет година дочекасмо да један министар, а реч је о садашњем министру културе Николи Селаковићу, пређе са декларативне на конкретну подршку у заштити ћирилице као јединог српског националног писма. Да изнесе конкретне почетне предлоге за заштиту ћирилице. И то где: у Вуковом Тршићу и на Вуковом сабору. Као да се желео заветовати пред Вуком, као утемељитељем српског књижевног језика и данашње српске ћирилице, да ће предложене мере и реализовати. А у питању су три мере: 1) набавка „двоаузбучних” (ћириличко-латиничких) тастатура за јавне установе (нажалост, само оне које потпадају под службену употребу језика и писма), б) откуп само ћириличких издања за националне библиотеке, и в) расписивање конкурса намењеног младим дизајнерима за нове ћириличке фонтове.

Дате мере најбоља су потврда начела којег ће се, како сам каже, држати министар Селаковић, а оно гласи: „Оно што је српско мора да има примат, када је у питању брига државе.” А у градацији „српског” тешко да је ишта „српскије” од српског језика и ћириличког писма, који су међу темељним српским националним идентитетским критеријумима. Све три најављене мере су врло значајне за заштиту и афирмацију ћирилице. Права о „двоазбучним” тастатурама има чак више симболичку од практичне вредности: сваки дан кад седнемо пред компјутер ћириличка слова ће нас не само упућивати на ћирилицу него ће и све оне који ишта о њеном значају у српској култури знају – готово обавезивати на њену употребу. Ћирилица ће нам тако преко „двоазбучних” тастатура бити стално „пред очима”, а од „виђења” до реализације није далеко. И трећа мера је више мотивишућа но практична, будући да ће већи број нових, модернијих ћириличких фонтова свакако утицати на препознавање неспознате лепоте саме ћирилице и на развијање љубави према њој.

Од трију најављених мера за практичну заштиту и афирмацију ћирилице без сумње је најзначајнија она која се тиче државног откупа књига за националне библиотеке. Наиме, министар Селаковић је предложио да ће се од наредне године при откупу књига за јавне библиотеке откупљивати искључиво ћириличка издања наших издавача. И против тога су одмах дигли глас приватни издавачи, наводећи да су тржишно, с обзиром на „прођу” у државама у окружењу, кудикако исплативија латиничка издања. И баш као што латиничка издања имају предност у суседним истојезичким државама, ћириличка издања, да би била равноправна, морају имати предност у Србији као матичној држави српскога језика и ћириличког писма. Ћириличка издања тек тако постају тржишно равноправна са латиничким. Јер, ако латиничка имају предност и код суседа и у Србији, није ли то показатељ државне небриге за ћирилицу као национално писмо. Небриге која ево након пуних 70 година, овим мерама министра Селаковића, постаје стварна а не декларативна брига, за чије се превазилажење нуде као почетне конкретне и врло значајне активности. Јер, речи су министра Селаковића с којима се тешко не сложити, „ако ми као држава не станемо у њену одбрану и афирмацију, ко ће?” И можда најзначајнији аргумент у подршку министровог предлога: сва латиничка српска издања богате не српску, него хрватску културну баштину. Наиме, и светска међубиблиотечка асоцијација IFLA и стандард ISO 12199 међу језицима који користе латинично писмо не наводи српски језик, тако да се само оно што је штампано ћирилицом књижи као српска културна баштина, док све што се штампа латиницом припада хрватској културној баштини.

Надајмо се да ће најављене мере заиста бити и проведене. И да ће напокон доћи на ред и државна сагласност за промену Закона о службеној употреби језика и писама из 1991. године, заснованог на хрватском комунистичком језичком становишту. Тај закон, који је закон у корист српске националне штете, српске државне структуре, из непознатог разлога, штите већ 35 година, не дозвољавајући да се у њему промени ни једна једина запета (која у њему, мимо важећег правописа, и није запета него – зарез!). А без промене тог закона тешко је очекивати бољитак и за српски књижевни језик и за српско ћириличко писмо.

*Члан Одбора за стандардизацију српског језика и Савета за српски језик