Зачарани круг поремећаја исхране

Иако се често ставља знак једнакости између мршавог, тј. витког изгледа и анорексије, мање је познато да су поремећаји исхране веома тешки и најсмртоноснији психијатријски поремећаји, а подаци говоре да је стопа смртности код оболелих од анорексије и до 15 одсто, а код булимије до три одсто. Такође је мање познато да су поремећајима исхране најподложнији адолесценти – девет пута чешће девојке од младића. У недостатку националне, имамо светску статистику која говори да од булимије оболева 12 на 100.000 особа, док анорексију имају четири особе на 100.000 људи. И док анорексија најчешће почиње између 12. и 14. године, односно у раном пубертету, када се дешавају најинтензивније психичке и телесне промене, почетак булимије обично се везује за касну адолесценцију – средњу школу или факултет.

Примаријус др Марија Ђуровић, начелница Одсека за адолесцентну психијатрију и психотерапију КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду, каже да ће се ускоро објавити резултати великог епидемиолошког истраживања о поремећајима исхране, у оквиру кога су стручњаци ове болнице пратили хоспитално лечене пацијенте од 1997. до 2024. године. Наша саговорница, која има богато клиничко искуство у раду са младима који пате од поремећаја исхране, у разговору за лист „Политика” каже да је пре двадесетак година годишње било два-три хоспитално лечена пацијента, док их је данас између 60 и 80 годишње.

„Половина хоспитално лечених пацијената на нашем Одсеку за адолесцентну психијатрију и психотерапију болује од поремећаја исхране, а у моју амбуланту сваки дан долазе младе особе са овим проблемом. Ми не знамо да ли је у питању стварно повећање броја особа које имају анорексију и булимију, или се о овим поремећајима исхране више говори у јавности, али недавно ми је пацијенткиња која се бави јавним послом рекла да је на ’Инстаграму’ говорила о свом искуству лечења анорексије и сакупила преко 100.000 пратилаца који јој готово свакодневно говоре о својим борбама са сказаљком на ваги, изнурујућим дијетама и телесним вежбама. Међутим, упркос распрострањеном уверењу, анорексија није синоним за држање дијете и скидање килограма – то је покушај незреле младе особе да држи под контролом нагле промене које се дешавају у њеном телу. Она најчешће почиње између 12. и 14. године, када пубертет донесе велике промене у изгледу тела, које понекад преплаше девојчице – неке од њих ментално нису спремне да прихвате веће груди и бокове, неке не желе да изгледају као одрасле жене, нити желе да личе на своју маму, већ на популарне инфлуенсерке на друштвеним мрежама и улазе у зачарани круг анорексије, вођене жељом да истовремено држе под контролом свој телесни изглед, изгубе неки килограм и тако постану популарније у друштву. Међутим, анорексија се често јавља и као реакција тинејџера на (претећи) развод родитеља, прекид емотивне везе, болест и смрт члана породице или неки изненадни губитак”, објашњава наша саговорница.

„Фокус на физички изглед није стављен у 20. веку, у коме се прво појављују манекенка Твиги, а касније и супер модели – спољашња лепота била је у фокусу још у античко време, а отац психоанализе је говорио да је за формирање ега најважнији телесни его. Међутим, у савременом друштво то је доведено до апсурда, па тело данас мора бити „доказ” да се на њему ради, било кроз физичко вежбање, правилну исхрану или изгладњивање. Ми живимо у нарцистичкој култури у којој постоји императив бављења сопственим телом, због чега имамо сталну потребу да другоме показујемо како вежбамо, шта једемо... Када видите инстаграм налог на којем је прегршт хране и рецепата за здраве оброке, јасно вам је да је унутрашњи свет те особе пун намирница, али и неразрешених конфликата, а бављење телом представља покушај да се ти проблеми ставе под контролу. Због тога стручњаци истичу да анорексија и булимија нису поремећаји исхране, већ менталне болести – незадовољство телом рефлектује бројне психолошке проблеме са самопоуздањем, самопоштовањем, депресијом... Особа се труди да држи под контролом оно што је видљиво, односно тело, али скидањем килограма истовремено не нестају депресија, анксиозност или друге непријатне емоције, па уверење типа ’променићу живот ако променим телесни изглед’ нема психолошко утемељење. Међу мојим пацијенткињама има пуно прелепих и витких девојака које ми говоре да су грозне и ружне, али то најчешће никакве везе нема са њиховим изгледом, већ са великим унутрашњим незадовољством собом”, упозорава наша саговорница.

Др Марија Ђуровић истиче да анорексичне особе веома ретко самовољно долазе на лечење, а родитељима је потребно много времена да схвате величину проблема, јер млада особа крије да гладује, баца храну, облачи широку одећу, па мајке и очеви најчешће случајно виде да је она изгубила десет или двадесет килограма. Чак и када виде губитак килограма помисле да је то само хир и да ће проћи са пубертетом, а то често чују и од лекара. Истина је да некада прође, али свака десета или петнаеста анорексична особа умре од последица ове болести, било да је у питању хипогликемијска кома, изненадни застој срца или суицид. И особе оболеле од булимије одбијају лечење у почетку, али када почну да повраћају неколико пута дневно, живот им се претвори у агонију и онда потраже помоћ стручњака.

Наша саговорница скреће пажњу на опасност од самозваних стручњака који су преплавили друштвене мреже и нуде брза решења и додаје да су недавно хоспитализовали девојку којој је самозвана „лекарка квантне медицине” и „нутрициониста” смањила тежину од 52 на 38 килограма и довела је на ивицу живота и смрти. Она закључује да се све више тренера, који су завршили ДИФ, бави нутриционизмом, нутриционисти се баве психотерапијом, због чега психијатри подсећају да су анорексија и булимија најсмртоносније психијатријске болести које нису само поремећаји исхране, већ озбиљни ментални поремећаји.