У (без)излазним лавиринтима насиља

Представа „Пукотина” редитеља Јана Крмеља, настала према тексту ауторке потписане као Роуз Селави, постављена је као „позориште у позоришту”, чија нараторка, списатељица Луси Кирквуд (Ајда Смрекар) на почетку успоставља клизав терен за гледаоца, драматично изазивајући сценске конвенције. Уводи нас у радњу у чију веродостојност све време сумњамо, јер смо на нестабилном пољу, између стварности и фикције, истина и лажи. Ова идеја је одражена у начину приповедања, као и у мултимедијалној форми извођења – селективни видео-пренос радње се емитује на хладном и отуђујућем, металном зиду у позадини, ефектно успостављајући и важну осећајност кошмара, претње, контроле. Пратимо десетогодишњу историју пара Квилтер, Селесте (Диана Коленц) и Ноа (Јернеј Гашеприн), од њиховог упознавања до смрти под сумњивим околностима. Поред интимне, љубавне драме, паралелно тече приповест о њиховом активизму, снимању утицајних, провокативних филмова који дрмају темеље капитализма, номинални либерализам и демократију, заправо маске за манипулацију, надзор и укидање слобода. Ова подстицајна, лична и политичка романтизована драма, изведена је вешто и прецизно, документаристички и естетизовано у исто време, атмосфера је опипљиво тескобна, орвеловски кошмарна, што се успоставља кроз визуелни и звучни план игре. Уведени су поетски и фантастични састојци, који проширују (псеудо)документаристичка значења, у целини представљена кроз необично ефектну стилизацију.

Документаризам, спроведен у другачијем, стварнијем, сировијем и суровијем облику, налази и у основи боливијске представе „Палмасола –затворско село” редитеља Кристофа Фрика. Изведена је у амбијенталном простору некадашње Циглане на Сланачком путу, разлоканом, суморном амбијенту који одражава туробну језивост живота затвореника у озлоглашеном затвору Палмасола. Вешти глумци нам веродостојно, реалистички приказују пакао затворског преживљавања, играју међу нама, додирују нас и гурају, међусобно се сукобљавајући, у призорима који се одвијају на различитим местима Циглане, откривајући механизме преживљавања у затвору, хијерархију, борбу за моћ. Страхоте свакодневице затвореника без сумње су уверљиво изражене, извођачи су упадљиво надахнути, вођени протестом против потпуног одсуства људских права у тој зверској борби за живот. Ипак, радњи недостаје упечатљивији облик надградње – политичке, филозофске, поетске – која би разгранала скромне основе значења. Гледалац зато постепено губи интересовање за будно праћење игре и све више почиње да осећа објективне физичке напоре, имајући у виду да публика све време стоји у тој хладној, прашњавој и загушљивој средини која не оправдава наметнуте јој изазове.

Успостављање критичког односа према насиљу, у овом случају према женама, налази се и у основи последње представе одигране у главном програму 58. Битефа, за који се у целини са сигурношћу може рећи да је био један од уметнички највреднијих и политички најизазовнијих у последњих неколико година. „Трилогија Снага кучке – I поглавље: Невеста и Лаку ноћ, Пепељуго” бразилске ауторке и извођачице Каролине Бјанки, жанровски је хибридно дело, између предавања, перформанса, плесне и видео уметности. На трагу уметница перформанса, од чијег рада Бјанки аналитички полази, она на сцени спроводи бескомпромисни поступак који у основи руши аристотеловску основу позоришта, mimesis, представљање, имитацију. Како би реконструисала ситуацију у којој је раније била, омамљености подметнутом дрогом, да би била лакша мета силовања, Бјанки на сцени пред нама узима дрогу, губећи свесну себе. Тако руши основе традиционалног илузионистичког позоришта и улази у сфере перформанса, где се извођачи не крију иза маски ликова, већ су то што јесу. Када омамљена падне у сан, на сцену ступа плесна трупа која представља призоре лутања по тамним лавиринтима насиља над женама, уз пратњу аудио и видео коментара. Упркос неоспорној изазовности основе извођења и битности теме, ова двоипочасовна продукција у целини је исувише расплинута, неусаглашена, због чега гледалац такође постепено губи пажњу. Покрећу се бројне теме, на стилски врло различите начине, у извођачком погледу често не баш много вешто, па остаје коначан утисак о неоствареним сценским могућностима једне вредне идеје.