U (bez)izlaznim lavirintima nasilja

Predstava „Pukotina” reditelja Jana Krmelja, nastala prema tekstu autorke potpisane kao Rouz Selavi, postavljena je kao „pozorište u pozorištu”, čija naratorka, spisateljica Lusi Kirkvud (Ajda Smrekar) na početku uspostavlja klizav teren za gledaoca, dramatično izazivajući scenske konvencije. Uvodi nas u radnju u čiju verodostojnost sve vreme sumnjamo, jer smo na nestabilnom polju, između stvarnosti i fikcije, istina i laži. Ova ideja je odražena u načinu pripovedanja, kao i u multimedijalnoj formi izvođenja – selektivni video-prenos radnje se emituje na hladnom i otuđujućem, metalnom zidu u pozadini, efektno uspostavljajući i važnu osećajnost košmara, pretnje, kontrole. Pratimo desetogodišnju istoriju para Kvilter, Seleste (Diana Kolenc) i Noa (Jernej Gašeprin), od njihovog upoznavanja do smrti pod sumnjivim okolnostima. Pored intimne, ljubavne drame, paralelno teče pripovest o njihovom aktivizmu, snimanju uticajnih, provokativnih filmova koji drmaju temelje kapitalizma, nominalni liberalizam i demokratiju, zapravo maske za manipulaciju, nadzor i ukidanje sloboda. Ova podsticajna, lična i politička romantizovana drama, izvedena je vešto i precizno, dokumentaristički i estetizovano u isto vreme, atmosfera je opipljivo teskobna, orvelovski košmarna, što se uspostavlja kroz vizuelni i zvučni plan igre. Uvedeni su poetski i fantastični sastojci, koji proširuju (pseudo)dokumentaristička značenja, u celini predstavljena kroz neobično efektnu stilizaciju.

Dokumentarizam, sproveden u drugačijem, stvarnijem, sirovijem i surovijem obliku, nalazi i u osnovi bolivijske predstave „Palmasola –zatvorsko selo” reditelja Kristofa Frika. Izvedena je u ambijentalnom prostoru nekadašnje Ciglane na Slanačkom putu, razlokanom, sumornom ambijentu koji odražava turobnu jezivost života zatvorenika u ozloglašenom zatvoru Palmasola. Vešti glumci nam verodostojno, realistički prikazuju pakao zatvorskog preživljavanja, igraju među nama, dodiruju nas i guraju, međusobno se sukobljavajući, u prizorima koji se odvijaju na različitim mestima Ciglane, otkrivajući mehanizme preživljavanja u zatvoru, hijerarhiju, borbu za moć. Strahote svakodnevice zatvorenika bez sumnje su uverljivo izražene, izvođači su upadljivo nadahnuti, vođeni protestom protiv potpunog odsustva ljudskih prava u toj zverskoj borbi za život. Ipak, radnji nedostaje upečatljiviji oblik nadgradnje – političke, filozofske, poetske – koja bi razgranala skromne osnove značenja. Gledalac zato postepeno gubi interesovanje za budno praćenje igre i sve više počinje da oseća objektivne fizičke napore, imajući u vidu da publika sve vreme stoji u toj hladnoj, prašnjavoj i zagušljivoj sredini koja ne opravdava nametnute joj izazove.

Uspostavljanje kritičkog odnosa prema nasilju, u ovom slučaju prema ženama, nalazi se i u osnovi poslednje predstave odigrane u glavnom programu 58. Bitefa, za koji se u celini sa sigurnošću može reći da je bio jedan od umetnički najvrednijih i politički najizazovnijih u poslednjih nekoliko godina. „Trilogija Snaga kučke – I poglavlje: Nevesta i Laku noć, Pepeljugo” brazilske autorke i izvođačice Karoline Bjanki, žanrovski je hibridno delo, između predavanja, performansa, plesne i video umetnosti. Na tragu umetnica performansa, od čijeg rada Bjanki analitički polazi, ona na sceni sprovodi beskompromisni postupak koji u osnovi ruši aristotelovsku osnovu pozorišta, mimesis, predstavljanje, imitaciju. Kako bi rekonstruisala situaciju u kojoj je ranije bila, omamljenosti podmetnutom drogom, da bi bila lakša meta silovanja, Bjanki na sceni pred nama uzima drogu, gubeći svesnu sebe. Tako ruši osnove tradicionalnog iluzionističkog pozorišta i ulazi u sfere performansa, gde se izvođači ne kriju iza maski likova, već su to što jesu. Kada omamljena padne u san, na scenu stupa plesna trupa koja predstavlja prizore lutanja po tamnim lavirintima nasilja nad ženama, uz pratnju audio i video komentara. Uprkos neospornoj izazovnosti osnove izvođenja i bitnosti teme, ova dvoipočasovna produkcija u celini je isuviše rasplinuta, neusaglašena, zbog čega gledalac takođe postepeno gubi pažnju. Pokreću se brojne teme, na stilski vrlo različite načine, u izvođačkom pogledu često ne baš mnogo vešto, pa ostaje konačan utisak o neostvarenim scenskim mogućnostima jedne vredne ideje.