Политички систем будућности

Читам поново књигу Мирка Ковача „Увод у други живот” и тамо поглавље „Спагети Пазолини”: „То су у ствари спагети ала карбонара који не морају увек успети. И мамини су понекад били сиротињски, али их је отац увек хвалио. Збиља су укусни и омиљени код радничке класе, спагети су уосталом и неореалистички заштитни знак, јео их је и његов Акатоне; у Италији се праве на преко двеста осамдесет начина. ’И како год их направите успели су, јер су сан милиона гладних и потлачених. И не заборавите’, додао је на растанку, ’Ислам је данас једини у акцији као ослободилачки покрет. А све што је ослободилачко има будућност.’”

То ме је подсетило да у мом комшилуку живи књижевник Иван Глишић, који је познат по песничким евергрин текстовима „Улица јоргована” и „Жубор вода жуборила” и још пуно текстова. Али, објавио је и две књиге о П. П. Пазолинију: „Моје дружење с Пазолинијем” (где је као мото ставио песму „Смрт која хода” моје маленкости) и „Пазолини – варијације на један живот и једну смрт”. Иначе, Глишић је својевремено предавао српско-хрватски језик и енглески, али за потребе стварања књига о великом писцу и синеасти морао је самоиницијативно да савлада и италијански, поготово фурлански, и проучи све о Пазолинију. Имао је велику помоћ и подршку, а и захвалио се: Biblioteca Civica; Casa Materna; Archivo – Centro studi P. P. Pasolini, Casarsa. Глишић у предговору пише: „На крају, верујем да ће се наћи неко ко ће проучити Пазолинијев утицај на литерате с којима се дружио, и полемисао, а они су постали нобеловци (Еуђенио Монтале, Умберто Еко и Дарио Фо)... Организациони одбор београдске манифестације ФЕСТ 2015. позвао ме је да гостујем на трибини о Пазолинију, у Дому омладине, пред премијеру филма ’Пазолини’, Ејбела Фераре. Водитељ је био Иван Велисављевић.”

Занимљиво да ће ускоро на РТС-у бити серија о нашем нобеловцу Иви Андрићу, а сценариста је споменути Велисављевић, млада снага родом из Владимираца, близу Шапца. Иван Глишић објавио је и књигу о Микеланђелу, под називом „Микеланђело – авантуре тела и духа”, а велику подршку је добио од Италијанског културног центра у Београду.

На крају, наш и светски познат филмски режисер Живојин Павловић, рођен у Шапцу, у својој тестаментарној књизи разговора с Душанком Милановић Зековић „Лудило у огледалу” (Српска књижевна задруга 1992) каже: „Који је за вас политички систем будућности? – Исламски просвећени апсолутизам. Мислите ли да цела Земљина кугла навуче чалму? – Не, није се никада десило да само једна религија завлада читавим човечанством, а да остале изумру. Али је увек једна религија највиталнијој цивилизацији давала духовни колорит. Значи, мислите да је битно исламско диктирање будућих цивилизацијских токова? – Да, мислим да је то могућа формула будућности... Добро, од чега се сад брани Русија?... – Тамо се догађају катастрофални потреси. Али они се не догађају само у Русији, већ у целој Европи, а ускоро, можда и у читавом свету... А гурају је у такозвано слободно тржиште, где треба да се индивидуализујеш и да постанеш од шизофреника параноик, што је апсолутно немогуће. Што је апсурд првога реда. То је немогуће и у Србији. И уопште није случајно ово што се дешава у Југославији”

Подсећам на Пазолинија! Теме за размишљање и дискусије паметнијих од мене. А познато је да се све реке уливају у Сену, као што и у Шапцу живе посвећени интелектуални радници, и надам се да ће се улити у Београд, па и шире. Надам се од срца.

Јован Рукавина,
Шабац