За продуктиван радни дан

Дневна расподела радних обавеза важна је за продуктивност предузећа, али и за учинак појединачног радника. Правилна организација радних активности је обавеза непосредног руководиоца од чије умешности зависе резултати фирме и лично задовољство запослених својим радним местима.

Правилна радна организација подразумева да се најефективнијим периодом у току радног дана сматра време између другог и четвртог радног часа. Наиме, са почетком радног дана продуктивност расте до момента када долази до максималне концентрације на радне активности. Тада су и резултати најбољи, па се баш тај период од почетка другог до краја четвртог радног часа сматра и најподеснијим за обављање захтевнијих радних обавеза. У последња четири радна сата продуктивност опада без могућности да се концентрација радника врати на висок ниво из периода у коме је радник био у могућности да пружи свој максимум.

Ова појава у стручној психолошкој и андрагошкој терминологи зове се флуктуација рада. Визуелно овај феномен може се представити и у виду криве која би показивала тенденцију раста продуктивности у прва четири радна часа а затим ситуацију евидентног пада концентрације све до краја радног дана.

Зато руководилац мора добро познавати свој кадар, док сам радник мора знати којој ће обавези у току радног дана дати приоритет. На овај начин избегавају се велики застоји у дневним пословима, као и појава синдрома „затрпаног стола”, који изазива фрустрације код радника, а неретко и гнев шефова због неефикасно обављеног посла.

Пракса је показала да је из наведених разлога најбоље дневна радна задужења делити на почетку сваког радног дана. На тај начин, пословна евиденција код руководећег кадра може ефикасно проценити колики обим посла је оптималан за појединачног радника као и како се свако појединачно задужење одражава на његову продуктивност. Оваква анализа у домену процене ефеката флуктуације рада надаље се може користити и у ширем смислу који подразумева и евентуални премештај радника на ново, подесније радно место.

Милош Милић

--------------------------------------------

 Важно је записати циљеве

Имате ли планове и циљеве у животу? Они могу бити једноставни, али и велики попут жеља да постанемо познати или пропутујемо свет. Без обзира на то шта хоћемо да постигнемо, важно је да циљеве пажљиво планирамо и запишемо. Према речима стручњака ова „метода” олакшава да се не изгуби фокус, али је и пракса која самомотивише особу подсећајући је на оно што жели да оствари и на активности које у ту сврху треба да предузме. Страна истраживања показују да су особе који планирају и записују циљеве, успешне и у њиховом остваривању.

Сви полазници Харвардске школе бизниса који су дипломирали 1964. године изјавили су да имају јасне циљеве које желе да постигну у животу пошто дипломирају. Међу њима, 5 одсто је те циљеве и записало. Касније, 1984. године, показало се да је, чак, 95 одсто дипломаца који су записали циљеве успело и да их оствари током тих 20 година. Међу „лењом” већином, тек сваки двадесети успео је да оствари очекиване циљеве. Слично истраживање, које је урађано на Јејлу, показало је да је  97 одсто оних који су 20 година раније записали животне циљеве, успело и да их постигне.

----------------------------------------------------- 

Како о овоме размишљају у Србији?

Резултати првог истраживања на ову тему, које је спровео Инфостудов сајт за обуку и усавршавање www.znanje.infostud.com, показују да тек сваки четврти испитаник увек пажљиво и детаљно испланира циљеве. Углавном их, како кажу, запишу и дугорочно разрађују.

С друге стране више од трећине испитаника (39 одсто), записује циљева „како кад, у зависности од њихове важности”. Нешто мање, тачније 28 одсто испитаника признаје да се труди да „планира циљеве, али да не зна најбољи начин за то”. На крају, анализа сајта znanje.infostud.com показује да најмањи број, свега осам одсто испитаника, не планира циљеве, јер како кажу не виде никакву сврху у томе.

И. Јекић