Za produktivan radni dan

Dnevna raspodela radnih obaveza važna je za produktivnost preduzeća, ali i za učinak pojedinačnog radnika. Pravilna organizacija radnih aktivnosti je obaveza neposrednog rukovodioca od čije umešnosti zavise rezultati firme i lično zadovoljstvo zaposlenih svojim radnim mestima.

Pravilna radna organizacija podrazumeva da se najefektivnijim periodom u toku radnog dana smatra vreme između drugog i četvrtog radnog časa. Naime, sa početkom radnog dana produktivnost raste do momenta kada dolazi do maksimalne koncentracije na radne aktivnosti. Tada su i rezultati najbolji, pa se baš taj period od početka drugog do kraja četvrtog radnog časa smatra i najpodesnijim za obavljanje zahtevnijih radnih obaveza. U poslednja četiri radna sata produktivnost opada bez mogućnosti da se koncentracija radnika vrati na visok nivo iz perioda u kome je radnik bio u mogućnosti da pruži svoj maksimum.

Ova pojava u stručnoj psihološkoj i andragoškoj terminologi zove se fluktuacija rada. Vizuelno ovaj fenomen može se predstaviti i u vidu krive koja bi pokazivala tendenciju rasta produktivnosti u prva četiri radna časa a zatim situaciju evidentnog pada koncentracije sve do kraja radnog dana.

Zato rukovodilac mora dobro poznavati svoj kadar, dok sam radnik mora znati kojoj će obavezi u toku radnog dana dati prioritet. Na ovaj način izbegavaju se veliki zastoji u dnevnim poslovima, kao i pojava sindroma „zatrpanog stola”, koji izaziva frustracije kod radnika, a neretko i gnev šefova zbog neefikasno obavljenog posla.

Praksa je pokazala da je iz navedenih razloga najbolje dnevna radna zaduženja deliti na početku svakog radnog dana. Na taj način, poslovna evidencija kod rukovodećeg kadra može efikasno proceniti koliki obim posla je optimalan za pojedinačnog radnika kao i kako se svako pojedinačno zaduženje odražava na njegovu produktivnost. Ovakva analiza u domenu procene efekata fluktuacije rada nadalje se može koristiti i u širem smislu koji podrazumeva i eventualni premeštaj radnika na novo, podesnije radno mesto.

Miloš Milić

--------------------------------------------

 Važno je zapisati ciljeve

Imate li planove i ciljeve u životu? Oni mogu biti jednostavni, ali i veliki poput želja da postanemo poznati ili proputujemo svet. Bez obzira na to šta hoćemo da postignemo, važno je da ciljeve pažljivo planiramo i zapišemo. Prema rečima stručnjaka ova „metoda” olakšava da se ne izgubi fokus, ali je i praksa koja samomotiviše osobu podsećajući je na ono što želi da ostvari i na aktivnosti koje u tu svrhu treba da preduzme. Strana istraživanja pokazuju da su osobe koji planiraju i zapisuju ciljeve, uspešne i u njihovom ostvarivanju.

Svi polaznici Harvardske škole biznisa koji su diplomirali 1964. godine izjavili su da imaju jasne ciljeve koje žele da postignu u životu pošto diplomiraju. Među njima, 5 odsto je te ciljeve i zapisalo. Kasnije, 1984. godine, pokazalo se da je, čak, 95 odsto diplomaca koji su zapisali ciljeve uspelo i da ih ostvari tokom tih 20 godina. Među „lenjom” većinom, tek svaki dvadeseti uspeo je da ostvari očekivane ciljeve. Slično istraživanje, koje je urađano na Jejlu, pokazalo je da je  97 odsto onih koji su 20 godina ranije zapisali životne ciljeve, uspelo i da ih postigne.

----------------------------------------------------- 

Kako o ovome razmišljaju u Srbiji?

Rezultati prvog istraživanja na ovu temu, koje je sproveo Infostudov sajt za obuku i usavršavanje www.znanje.infostud.com, pokazuju da tek svaki četvrti ispitanik uvek pažljivo i detaljno isplanira ciljeve. Uglavnom ih, kako kažu, zapišu i dugoročno razrađuju.

S druge strane više od trećine ispitanika (39 odsto), zapisuje ciljeva „kako kad, u zavisnosti od njihove važnosti”. Nešto manje, tačnije 28 odsto ispitanika priznaje da se trudi da „planira ciljeve, ali da ne zna najbolji način za to”. Na kraju, analiza sajta znanje.infostud.com pokazuje da najmanji broj, svega osam odsto ispitanika, ne planira ciljeve, jer kako kažu ne vide nikakvu svrhu u tome.

I. Jekić