Издавачи трпељивији од папира

Књига опстаје у штампаном облику, окупља бројну публику, промоције су одлично посећене. Међународни београдски сајам књига јесте најпопуларнији и најпосећенији догађај у региону. У Србију долазе најцењенији инострани аутори и њихова дела се код нас појављују и пре светских премијера. На полицама овдашњих књижара су дела добитника Нобелове награде и пре него што су овенчана тим најпрестижнијим признањем. За све набројано заслуга припада српским издавачима, који одржавају висок ниво упркос економским тешкоћама.

За читаоца, књига је предмет обожавања и лепоте, а за издавача, свако ново издање је борба са самим собом и са системом. Најновија препона јесте најава да ће држава откупљивати само ћириличне књиге.

Ненад Перишић, уредник у „Рио Магнусу”, кући оријентисаној углавном на шпанско и португалско говорно подручје, у стилу Дон Кихота каже:

– У мноштву електронских информација и онлајн читања свега осим књига, ми као да јуришамо на ветрењаче, верујући да још постоји публика која ће пре читати са папира него са екрана. Да не поверујете, изгледа да такве публике има. Можда све мање, али је има. И докле год постоје људи који ујутру уз кафу воле да прочитају новине, а пред спавање се дохвате књиге, има смисла штампати. „Магнус”, као и сви мали издавачи, носи се са бројним проблемима, који могу да се реше само тектонским променама у односу према култури. Ми се трудимо да сваке године објавимо понеког аутора који има позицију међу признатим светским књижевницима, али сам процес, од одабира наслова до изласка књиге, прилично је напоран, а успех крајње упитан – истиче Перишић. Како каже, „Рио Магнус” је посвећен писцима шпанског и португалског говорног подручја, о којима се код нас зна мање него што они то заслужују. И ту наилазе на прве проблеме: пошто то нису бестселери, и продаја је успорена.

– Али зато трошкови имају уобичајено жесток ритам: откуп ауторских права, превод, штампа, реклама, оглашавање на друштвеним мрежама, све то нас приморава да се у великој мери ослањамо на донације које дају стране владе за промоцију своје уметности. Осим донација и продаје, та два прилично танушна стубића прихода, имамо и трећи, а то је откуп државе Србије. Уз апсолутно разумевање приоритета које држава има, чини ми се да би култура ипак требало да буде који степеник више него што то тренутно јесте. Или да се барем у оквиру буџета изврши прерасподела позиција. На пример, за неки филм или ТВ серију је потребно знатно више средстава него за књигу, уз све поштовање популарности филма или телевизије у односу на писану реч. Дакле, ако би се средства од једне ТВ серије преусмерила у буџет за откуп књига, сигуран сам да би то могло да „нахрани” више малих издавача и њихове годишње програме – каже Перишић и додаје да се увођењем неких нових услова издавачима додатно компликује могућност приступа државној подршци.

– Чули смо недавно да се појавила иницијатива да се од следеће или 2026. године откуп врши само за дела штампана на ћирилици. Не желим да отварам полемику о једном тако озбиљном и крупном питању као што је употреба ћирилице односно латинице у Србији, али сматрам да би оваква одлука умногоме штетила, не само издавачима и књижевности него и српској култури уопште. Ћирилица јесте наше писмо, сложићу се да би требало да она буде званично писмо, јесте да се може сматрати угроженом, али је потпуно неопрезно негирати латиницу као писмо на коме може да се пише српски језик. Та двојност јесте наше благо, могућност да се српски пише и ћирилицом и латиницом. Странци с којима сам разговарао често су задивљени том чињеницом. И уместо да то гајимо, ми се одричемо једног дела нашег наслеђа – закључује Перишић.

Он наводи податак да је америчка кровна библиографска регистарска кућа донела прилично лакомислену одлуку да све што се штампа на ћирилици спада под одредницу српске књижевности, а све што се штампа на латиници – под хрватску. Слични трендови, каже, могу се уочити и приликом комуникације са вештачком интелигенцијом – ако јој се обратите латиничним писмом, одговориће вам на хрватском...

Катарина Јешић, уредница „Хеликс издаваштва”, куће која објављује пре свега научне и књиге из области хуманистике, запажа да смо сведоци убрзане трансформације потражње и начина конзумације културе – традиционални културни садржаји су све више у сенци популарних, виралних и лако „сварљивих” садржаја пласираних преко друштвених мрежа, које све више обликују читалачке и културне склоности и потребе пре свега младих.

– Издавач данас мора доста да улаже у пласирање књиге кроз комуникацију са читаоцима ван уобичајених оквира, да ради на неговању и проширењу публике, да се помоћу атрактивних пратећих онлајн садржаја бори да култура буде видљива и привлачна. С друге стране, економске околности које су погоршане након пандемије ковида, али и услед актуелне геополитичке ситуације, додатно оптерећују издаваштво. На малом тржишту попут нашег помоћ државе у виду откупа и других облика подршке је нужна, тим пре што су поскупели сви кораци у издавању књига, од ауторских права, превода, продукције, штампе, промотивних активности, па све до повећања цена наступа на сајмовима књига – истиче Катарина Јешић и додаје да се буџет за републички откуп није мењао последњих деценију и по, а књиге објављене у 2023. се кроз откуп вероватно неће ни наћи у библиотекама до краја ове године.

– Такође, најављена одлука да ће се надаље откупљивати само књиге штампане ћирилицом знатно ће утицати на тржишни учинак, јер ће се тиме отежати пласирање књига у регионалним оквирима. За превод страних књига издавачи могу да аплицирају за иностране националне грантове као и да учествују у програмима попут „Креативне Европе”. „Хеликс”, као издавач примарно научно-популарне литературе, у специфичнијем је положају. Неретко су књиге из области природних наука, па и хуманистике, скрајнуте иако живимо у времену убрзаног технолошког напретка и крупних социјалних промена, попут развоја вештачке интелигенције, и нужно је да књиге из пера водећих научних умова данашњице буду доступне овдашњим читаоцима, како би се рационални поглед на свет проширио на што већи број људи”, поручује Јешићева.

Александар Шурбатовић, уредник у „Блум издаваштву”, кући која је објавила дела Јуна Фосеа и пре него што је добио Нобелову награду, сматра да ауторска права нису толико скупа, али да књига као финални производ јесте.

– Кад се све стави на папир, и права, и превод, и штампа, и 50 одсто рабата, колико нам узимају дистрибутери, и порез, овај посао је скоро неисплатив. Једино још читаоци не одустају и то нас држи на површини, као и инострани фондови држава које имају јасно дефинисану културну политику. Од њих и ЕУ добијамо значајна средства, којима нас стимулишу да преводимо њихове писце на српски. Од државе више нема користи, то мало што је некад било у виду откупа сада је пресахло. Ево вам једне нестварне приче: на градском откупу су нам вратили две трећине књига које су већ поручили, које смо ми спаковали и о нашем трошку послали. Дакле, прво су донели одлуку да ће купити нешто мало књига од нас, а онда су се предомислили. И то не људи из библиотеке, него они из града: просто нису уплатили предвиђена средства за откуп и то је то, све иде по нашим леђима. Тако нешто се никада пре није десило. И још та сулуда идеја да се крши устав и при откупу фаворизују књиге које су штампане на ћирилици, као да латиница није равноправно писмо. Уз то, сајамске цене простора су високе као да продајемо скупе аутомобиле, а не књиге – објашњава Шурбатовић и пита се да ли постоји још нека бранша у култури која је обесправљена као издаваштво.

– Погледајте „Егзит”, Фест, филмске и позоришне фестивале, Октобарски салон итд., сви они добијају озбиљна средства за своје активности. И треба да имамо сва та дивна дешавања, али зашто издаваштво не само да не добија никаква средства него мора да плаћа папрене цене на Сајму? Зар држава не може да учини бар толико, да нам обезбеди бесплатан излагачки простор? Зар је битније да нас замајавају ћирилицама и латиницама, бојама аутобуса и чиме све не, док се издавачи батргају да преживе ово невреме – закључује Александар Шурбатовић.