Скица за портрет истраживача

За културну историју сваког народа значајно је да постоји што више истраживача и сабирача народног и уметничког блага.  

Истраживачи наше традиционалне културе и проучаваоци старина на нашем тлу били су, уз многе обичне људе, учитеље и свештенике, и чувени писци, географи, археолози, етнолози и други стручњаци као што су Вук Караџић, Јован Жујовић, Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, Јован Цвијић, Милоје Васић, Сима Тројановић... Један од њих био је Христифор Црниловић, сликар, педагог, истраживач и сакупљач. На изложби у Манаковој кући у Београду, поводом четрдесетогодишњице оснивања Црниловићевог легата (17. новембар 1968), представљен je његов истраживачки рад.

Свестрана личност, неуморни путник

– На истраживачка путовања ишао је за време летњег школског распуста. Како је имао адресе својих ђака, многе је обилазио. А преко њих и њихових родитеља упознавао је и мештане. Као уметник високих естетских мерила интересовао се за најразличитије предмете који говоре о обичајима и људима с краја 19. и почетка 20. века, а нарочито за народне ношње чијем проучавању је посветио највише пажње, времена и пара од своје скромне професорске плате – наводи Драгана Стојковић, виши кустос при Етнографском музеју и ауторка изложбе „Истраживање – страст или професија“. Она је и представила необичну и свестрану личност Христифора Црниловића не само кроз богату рукописну грађу, већ и кроз његов начин живота, радне навике, приватну преписку, цртеже, разне белешке, фотографије с многобројних путовања, али и предмете за личну употребу: фотоапарат, компас, руксак, бисаге, прибор за јело и личну хигијену. Етнографску спомен-збирку чини 2.600 музејских експоната и богата рукописна грађа (21.560 листова), фототека (1.600 стаклених негатив плоча) и библиотека.

„За време путовања по терену“ , записао је Христифор Црниловић, „иако са оскудним средствима, нисам могао да одолим искушењу кад наиђем на ретку фолклорну старину да за њу издам и последњу пару само да је спасем од пропасти“. Често је обилазио и градске пијаце и старинарнице где је код трговаца, антиквара и телала трагао за реткостима.

(/slika2)– На овим путовањима скретао је пажњу својом личношћу и појавом јер је био опремљен неопходном теренском опремом и разним реквизитима, а пре свега хартијом, оловком и фотоапаратом – каже Драгана Стојковић. – Имао је и одговарајућу одећу за терен и опрему за јахање. У збирци се чувају његове цокуле, део кабанице за кишу и руксак са 52 предмета, међу којима справе и помагала за рад на терену, прибор за одржавање личне хигијене и лекови, прибор за јело, прибор за писање и цртање и реквизити за паковање и ношење сакупљених предмета.

Црниловић је најчешће возом долазио до полазне тачке, а онда је изнајмљивао или куповао коња за јахање. Писмом је унапред уговарао набавку коња, а куповину обављао тек по виђењу, како би се осигурао да ће му бити поуздано превозно средство кроз забачена и удаљена села. Своја проучавања је започињао тако што би прикупио основне податке из литературе, а затим успостављао везе путем преписке. У писмима би слао и повратне дописнице или поштанске маркице, што су му његови ђаци јако замерали.

Фини господин у удаљеном селу

Неки људи с којима се сусретао у сеоским срединама питали су се зашто тако образован господин финих манира обилази на коњу њихова удаљена, заостала села, распитује се и прикупља поједине предмете из њихових кућа и окружења, нарочито се занимајући за делове старинске народне ношње (често називане „крпе“), као и за старе изобичајене традиционалне и уметничке предмете. Црниловић пише својој сестри Зори: „Када се тако много намучим, као ово неколико дана, помислим што не умрем да се не мучим до краја живота. Ако, ето, имам неки циљ пред собом, то се поред тога удубим у то и заборавим...“

Превасходно се бавио проучавањем културе српског народа, али није запостављао ни бележење интересантних података из култура других народа и етничких заједница Србије, Косова и Метохије и Македоније. Тако, рецимо, један број фотографија представља аромунску етничку групу, која је под различитим називом свуда раштркана по Балканском полуострву. Бавили су се номадским сточарењем до средине 20. века, када су га напустили и за стално се населили. На Црниловићевим фотографијама сачувани су од заборава.

-------------------------------------------------------------

Христифор Црниловић (1886–1963) рођен je у Власотинцу у породици средњег сталежа. Његови родитељи су сву децу школовали, што је било необично за то време. Завршио је чувену сликарску школу Ристе и Бете Вукановић у Београду, а онда академију у Минхену. Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. Бавио се педагошким радом у разним местима Краљевине Југославије што му је омогућило да запази али и овековечи сву шареноликост нашег народног стваралаштва.