Сликам из личне потребе и радости

Одабрала сам слику „Оркестар” за лауреата „Политикине” награде на Битефу због фузије у уметности. Редитељ добија слику на којој је музика, оркестар. Слика може бити део сценографије. Мотив са слике може бити у вези са представом. Из слике излази звук, музика – као из оркерстарске јаме у позоришту, каже Јелена Меркур, ликовна уметница или званично доктор ликовне уметности, чијим делом наш лист награђује овогодишњег лауреата „Политикине” награде за режију на Битефу – Мила Рауа, редитеља представе „Антигона у Амазону“.

Фузија у уметности је важна за ову ауторку, па је тако на недавном отварању њене изложбе „Sapere vedere” у Галерији „Икар” у Земуну, истог дана кад је у оквиру Битефа одиграна представа Мила Рауа „Антигона у Амазону”, њена кћерка Кристина Бојић, млада виолинисткиња, студент треће године Факултета музичке уметности, свирала Моцарта и Пучинија са квартетом „Етернал”. Свирали су све време док су посетиоци пристизали, као и после отварања док су разгледали изложбу. Кристина Бојић иначе одмалена учествује у Јелениним перформансима и свира на отварању њених изложби.

Најновијом изложбом сте представили три деценије свог уметничког рада. Шта је била ваша основна замисао за ову поставку?

Као што и сам назив изложбе гласи „Sapere vedere” (Леонардо) – знати како видети или знати како читати моја платна. Идеја је била да представим публици ране радове, моја ликовна трагања и стваралачке експерименте и фазе. Изложба је обухватила 38 слика на платну (уље и акрилик), радове од факултетских дана па све до данас. Желела сам да поново гледам своје породичне портрете, породични албум, награђен портрет моје нане, велике формате са магистарске изложбе „Плаво”. Галерија „Икар” има тај просторни капацитет. Изложбу допуњују плакати из свих циклуса, као и циклуса које нисам била у могућности да приредим, рецимо инсталације: „Пољубац”, „Ентело-детектор”, „Flamma”, „Linea” тако да је публика имала потпуни увид у мој ликовни пут. Данас се бавим апстрактном конструктивистичком геометријом, двадесет година уназад сам полако улазила и тежила таквом ликовном изразу. Стога ми је било важно да на овој изложби кренем од почетка, од човека, јер данас сликам просторе где су човек и фигура изостављени, њихово присуство се само наслућује.

Имали сте разне циклусе, између осталих и еколошкe. Чини се да је екологија данас једна од најприсутнијих тема у уметности, поготово у ликовној, позоришту, филму... Хоћете ли радити поново у том правцу?

Вероватно хоћу у неком тренутку. На ту тему сам имала неколико циклуса: „Дивље звери” (Les Fauves), „Еко-деко,” „Аqua-viva”, „Метаакустика” и „Flamma”. Тренутно сам у космичким сферама, спремам нови циклус „Космогонија”, и ту такође видим један еко-моменат – ми људи као микрокосмос у односу на макроуниверзум.

Занимљиво је да је изложба отворена управо исте вечери када је у Атељеу 212 изведена представа Мила Рауа „Антигона у Амазону” у оквиру Битефа, коју је „Политикин” жири наградио за режију и то вашим делом. Колико сте привржени позоришту и мислите ли да се све уметности у крајњој линији преплићу?

Почаствована сам што слика „Оркестар” иде у руке овогодишњем лауреату „Политикине” награде на Битефу. Обожавам позориште и филм. Волим да после представе или пројекције анализирам сценографију, атмосферу, енергију глумаца, музику – да ли је била адекватна датом. Мислим да без фузије у уметности нема ни уметности. Све је повезано. И како у првом прогласу Баухауса кажу: „Потребно је да замислимо грађевину будућности која ће спајати архитектуру, скулптуру и сликарство. Јединство уметности и технологије.”

Александар Ђурић је у каталогу ваше најновије изложбе написао да је ова поставка „документ о ауторкином перманентном трагању за сопством”. Да ли сте стигли на извор сопства или још трагате?

Крај пута је крај, а ја сам тек на пола пута. Често ми се дешава да кад завршим неки циклус слика помислим „то је то, шта још могу ново да измислим”, а онда увек себе демантујем.

Већ три деценије сте на ликовној сцени. Како опстајете? Може ли се уопште опстати као уметник данас у Србији?

Нигде није лако ствараоцима. Нико се уметношћу не би ни бавио да брине о егзистенцији. Не оптерећујем се опстанком у том смислу, већ сам окренута настојању и настајању. Сликам из личне потребе и радости, сликам за своју душу, то је у природи мог бића. Разлог живљења – raison d’être.