Вишепартијско једноумље

Људи који бирају корумпиране, лажљиве, лопове и издајице нису жртве, већ саучесници.

Џорџ Орвел

По закону вероватноће, међу 154 посланика владајуће коалиције морао је да се нађе барем један који дели негативне ставове већинске јавности Србије поводом копања литијума. Ниједан! Какав тријумф једноумља, партијске дисциплине, ауторитарности, полтронства и колективног страха који спречава сваки индивидуализам мишљења.

Да није већинског пропорционалног изборног система, да су посланици директно одговорни онима који их бирају, сигурно би било другачије. Волео бих да видим посланика СНС-а из Лознице који би се осудио да подржи рударење.

Сви се крију у заклону страначких листа без одговорности бирачима, али са безупитном лојалношћу ономе ко је командовао како да се гласа. Тако се на листама, које грађани једва и да погледају, скупљају опскурни лакташи и опортунисти којима је политика прилика за богаћење, а не побуда.

Наше партије су зачарани кругови партијске хијерархије. Мапет-шоу сервилне идолатрије. Не може унутар странака да буде „различитих” иако осведочено припадаш њеној идеологији и програму. Мора да постоји газда који је убеђен да је од свих других страначких колега паметнији и да је исисао сав IQ из Менсе и цевчицом га себи убризгао у мозак.

Давно сам писао да овде влада вишепартијско једноумље. Живимо у тоталитарном систему који нико од времена Јосипа Броза и Слободана Милошевића није озбиљно покушао да разгради. Србија је земља мимикрије демократије која није у стању да побегне од једног свевидећег ауторитета.

Писао сам, такође, да је ауторитарност дубоко укорењена у партијама које себе представљају као демократске. Велики број странака је Ван мен шоу, а та потреба за неприкосновеним лидером који је ексклузивни партијски тотем укидала је сваку унутрашњу дебату или водила сукобу гордости. Уместо да буде неговано, друкчије мишљење се санкционисало.

Шта рећи о Демократској странци, једној од две најстарије у Србији? Цепала се сваки пут када би неко оспорио шефа. Или је избациван, или је основао сопствену партију или је завршио у СНС-у. Иза те отужне једноћелијске деобе, која је у међувремену добила димензије епидемије, крију се сујетне жеље за апсолутистичком командом.

Напредњаци су накарадни поредак довели готово до савршенства па и свака нијанса различитог мишљења од Врховног значи губитак привилегија и лукративних награда које припадају одабраном кругу лојалних. Култ личности је неизбежно профункционисао, иако памтим да ме је Александар Вучић својевремено позвао да би ми се захвалио на тексту у коме сам, да сажмем, писао да овај народ јесте склон вођама, али да култа личности нема уколико онај коме је упућено дивљење то не прихвати.

Лојалност некој политичкој идеји не подразумева беспоговорно слушање. Страначки лидери требало би да буду задовољни што су привукли неког чији је већински пакет мишљења близак страначком програму. Нису. Желе „новог човека за ново доба” по бољшевичкој матрици.

Укида се право на слободно мишљење и слободну реч. Нетолеранција царује на све стране и ништа необично да смо добили дубоко подељено и опасно поларизовано друштво. Тражити од новинара да издају професионалну етику је посредна потврда недостатка поверења политичара у сопствену способност да освоје „срца и душе” својих грађана.

Категорија одговорности је непозната актуелној власти, а да ли постоји у опозицији? Ако је судити по спремности да се лидерско место уступи неком новом, да се ангажују млади експерти пре него што оду у иностранство, не постоји. Када се и појаве нова лица, уче их да чувају кружоке својих странака као да су секта. Сувише је политичара који желе да буду врхунски жреци, искључиви арбитри који очекују да њихова размишљања и лични ставови по аутоматизму добију ким-ил-сунговску страначку сагласност. Ако их неко пита зашто се не повуку у други филм када дуже од деценије не успевају да промене власт, надмени монополисти истине се љуте.

Где је озбиљна расправа о правим узроцима распада коалиције Морамо уочи јунских избора? Ко је упитао чија је одговорност што је Демократска странка одгурана на периферију српске политике? Одговор је једноставан: није време за критику када треба рушити Вучића. Звучи као ехо председникових речи да није време за причу о контроли судства, аферама корупције или литијуму док власти у Приштини покушавају да спроведу етничко чишћење Срба.

Зазирем од позива на апсолутну политичку кохезију у „тешким временима”. Не зато што мислим да нам заједништво није потребно, напротив, већ зато што ме искуство учи да будем обазрив. Концепт који звучи позитивно у пракси лако може да постане опасан због могућности манипулације преплашеног народа који се збија око вође или једне партије.

Славни амерички сенатор Вилијам Фулбрајт својевремено је написао: „Критиковати сопствену земљу представља услугу и комплимент. Услуга је јер земља може да покуша да буде боља него што јесте. Критика је, укратко, више од права. Она је патриотски чин – виши облик патриотизма”.

Утемељена критика је лековита – по друштво, али не и по субјекте критике који то перфидно представљају као напад на Србију и њен развој, како то ради председник. Политика је озбиљна дисциплина и сваког свог актера ставља под лупу. Да би добили најбоље.

Тако би требало да буде у демократији, али демократији раде о глави са свих страна. Сви нуде неке своје свете краве и очекују слепу приврженост племену које су одабрали. Свака критика унутар племена сматра се издајом. Сваки вођа жели да га штити римокатоличка догма о непогрешивости папе.

Руку на срце, све наведено не аболира грађане, ми смо ипак највећи кривци. Овако летаргични не заслужујемо ни бољу власт ни бољу опозицију. Промене никада не доноси већина. Нобеловац Орхан Памук рекао је да је пар процената храбрих одувек мењало свет.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа