Данас је Срђевдан

Српска православна црква данас слави Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан. Овај празник, који верници узимају за крсну славу, посвећен је римским достојанственицима на двору цара Максимијана који су због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени у Сирији.

Цар Максимијан их је веома ценио и уважавао због њихове верности, мудрости и храбрости све док није сазнао да су хришћани. Пошто су одбили да заједно с њим принесу жртве идолима римских богова, свргнуо их је са положаја и наредио да им уместо војничких одела обуку женске хаљине, да им око врата ставе гвоздене обруче и да их тако водају улицама Рима. Затим их је послао у Азију код намесника Антиоха, који је свој положај задобио захваљујући њиховој препоруци цару.

У граду Варвалису су их бацили у тамницу, где су Вакха тукли сировим воловским жилама док му нису раздробили тело ударцима под којима је уздахнуо. Сутрадан је Сергеју обули гвоздене опанке изнутра начичкане ексерима и потерали га у Росаф у Сирији, где су му, после мучења, одсекли мачем главу у близини реке Еуфрата.

На сајту СПЦ стоји:

“Када их Антиох поче cаветовати, да cе одрекну Хриcта, и да cебе cпаcу бешчешћа мука и cмрти, одговорише ови cветитељи: “и чеcт и бешчешће, и живот и cмрт – cве је једно ономе ко иште царcтва небеcкога.” Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да cе мучи Вакх. Слуге cе мењаху један за другим тукући Вакха cветога, cве док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела Светог Вакха изађе душа његова cвета и на рукама ангелcким оде Гоcподу. Поcтрада Свети Вакх у граду Варвалиcу. Тада Сергије Свети би изведен и обувен у гвоздене опанке, c начичканим екcерима, па тако отеран у град Роcаф у Сирију, и тамо мачем поcечен; и душа му оде у Рај да тамо заједно cа Вакхом, другом cвојим, приме венце cлаве беcмртне од Хриcта Цара Гоcпода cвога. Поcтрадаше ови краcни витези вере Хриcтове око 303. Године.”

Фреске у Милешеви

Према једној причи, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Светих Сергија и Вакха, где је одраније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан, кажу, не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Свети Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

У средњовековној Зети Срђевдан је била једна од највећих слава. Данас је као слава Срђевдан распрострањен на подручију Приморија и целе Босне, где је значајније концентрисан у околини Власенице, Тешња, Дервенте, Дубице, Приједора и Крупња. У Шумадијској епархији Срђевдан слави око 250 свечарских домова. У околини Ваљева су Светог Срђа као свог заштитника празновали обућари, а у Гружи су Срђевдан светковали ради срдобоље. Свети Срђ се сматра волујским свецем, па се тога дана волови не упрежу за рад.

Према народном календару, Срђевдан се сматра једним од граничних дана на прелазу из јесени у зиму. И у метеоролошком смислу Срђевдан је био важна одредница. У време кад су зиме дуже трајале и кад је снежни покривач већ у октобру покривао земљу, настала је и народна изрека: “Свети Тома- снег већ дома, Свети Срђе- снег све грђе.”