Моравице више нису српске

Моравице – Прича о Моравицама, све до пред последњи рат, са предзнаком српске, почиње далеке 1657. године када су, записаше то и хроничари, „Срби били апсолутни господари овог дијела Горског котара”. Место се прво звало Моравица па Муравица. Онда су то биле Доње Моравице при Светом Јурају, па потом Коморске Моравице... Варош се се у својој историји звала и Камерал Моравице и Варанице... Али и Хрватске Моравице, дабоме. Име Српске Моравице, остало је док декретом из 1993. нестаје део имена места који је „Туђмана и његове подсећао на српске агресоре”. Данас су Моравице опет са именом од пре триста педесет година.

Срби који су давно населили Моравице, Врбовско и Гомирје „припадали су кнезовима Франкопанским и Зрињским који су допустили насељавање Срба мислећи да ће им дошљаци служити као кметови”. Међутим, у књигама оста записано да „Србљи ни чути не хтједоше да би били раја грофовима”.

Железничка пруга, која од Загреба иде према Ријеци, подигнута у другој половини деветнаестог века, из темеља мења изглед Моравица.

„Проласком првог воза све је кренуло набоље. Било је свега. Било је добро свима. Ни то некима није ваљало... Због тога се и дохватило оружја и почело ратовати... По завршетку рата, место нам више не носи старо име. На мојој личној карти, писало је да сам рођен у Царевићима, код Српских Моравица. После тога Царевићи су били код Моравица. Данас у мојој личној карти пише да сам рођен у Царевићима али у општини Врбовско. Ни Моравица ни Српских више нигде нема”, уздише пензионисани просветар Никола Царевић.

Крајем 1768. године у Моравицама је било педесетак кућа са око 650 становника, углавном Срба. Педесетих година прошлог века било их је готово четири пута више. Данас, међутим, у Моравицама је тек око хиљаду душа.

Најбројније су породице Докмановића, Јакшића, Вучинића, Петровића, Царевића, Рајновића, Вучковића и Хајдина. Корени владике Данила су из Моравица. Баш као и глумца Пере Квргића, и филозофа Гаје Петровића и академика Николе Хајдина и...

Свештеник Јеленко Стојановић који у Српским Моравицама и Моравицама, службује двадесет и трећу годину, страхује да би „у Хрватској могло бити више православних богомоља него у њима верника”.

– Уз све друго све више је Срба који прелазе у другу веру. Углавном у римокатолике. И младих је све мање. Нема их ни у црквама јер у њих не иду ни њихови родитељи, каже свештеник Стојановић.

На месном гробљу, недалеко од цркве Светог Георгија, пола гробова исписано је латиницом. На многим крстачама данас се мењају слова. Углавном се брише ћирилица како би се ставио латинични надгробни текст. Ради то каменорезац и клесар Виктор Херљевић, из десетак километара удаљене Равне Горе. Хрват је и католик. Зна и ћирилицу. По слову три и по куне.

– Није важно да ли ћирилицу избрисати па написати латиницу или обратно. За мене је свеједно. Важно је да посао иде, казује Херљевић.

Парохији српскоморавичкој, вели отац Јеленко, припада и Мариндол Село, у Општини Чрномељ у суседној Словенији.

– Вера брише границе. Тамо у Мариндолу Селу са четрдесетак нумера православних домаћина, на богослужење, у цркву Светих апостола Петра и Павла, долазе сви сељани. И сви они крстили су своју децу и венчавали се у месном храму саграђеном још 1759. године. Са локалним властима и комшијама немају ама баш никаквих проблема. Ето сваке године за Бадње вече дођу пред цркву и католици из Чрномеља који су се, некада давно, одрекли свог православља и прешли на другу веру. Данас они са православцима заједно пале бадњак подсећајући се времена када су припадали једној вјери, каже на крају свештеник Јеленко Стојановић.