Трагови бечких Срба

Главни град Аустрије, историчари књижевности називају Вуковим Бечом. Реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић пола века је живео и радио у аустријској престоници у коју је стигао из Земуна и створио српску ћириличну писменост. Од њега су многи српски књижевници учили не само како писати правилно, него и како мислити српски. Иза њега следе генерације српских интелектуалаца који су се школовали и радили у аустријској престоници. Беч у 18. веку постаје средиште за штампање наших књига и библиографи бележе више од 300 наслова, наводе Светлана Матић и Марко Лопушина као аутори у уводу књиге „Трагови бечких Срба” у издању „Прометеја”, коју су представили на овогодишњем Сајму књига.

У Бечу су, подсећа наша књижевница и професорка из Беча Светлана Матић, стварали писци и сликари Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Стјепан Митров Љубиша, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај. Такође, Петар Кочић, Урош Предић, нобеловац Иво Андрић, Мило Дор, али и научници Никола Тесла и Милутин Миланковић, архитекта Богдан Богдановић и други наши ствараоци. Ауторка је у књизи подсетила на занимљивости да је 1847. године Вилхелмина Мина Караџић на српском балу у главном граду Аустрије водила коло у народној ношњи, да је исте године и Његош у Бечу објавио „Горски вијенац”, као и на то да је бечки двор оставио велики утицај на краља Милана Обреновића. Занимљиво је и да је Паја Јовановић због своје прецизности и дара осам пута сликао цара Фрању Јосифа...  Она је предложила да се и у Бечу отвори српски културни центар, какав постоји у Паризу, који би објединио представнике наших клубова.

– У Бечу је прорадила и прва српска штампарија, а 1813. године Димитрије Давидовић тамо издао први број „Новина сербских”. Сигурно је да су Срби у Бечу били снажни носиоци балканске трговине, али подједнако и уметности. Беч је данас велики центар српства у дијаспори и главни град исељених Срба. Постоји бар педесет званичних места са српским адресама или траговима, које треба да посећујемо и не заборавимо да је Вуков Беч и град српског народа. Зато често и кажемо да је Беч наш – каже Марко Лопушина, аутор 17 књига о српској дијаспори.

Он је на промоцији још рекао да је ова књига водич кроз српски Беч и путоказ кроз културу сећања на српско присуство у аустријској престоници.

– Модерним речником казано, ово је водич до српских дестинација нашим туристима, нашој омладини на екскурзијама, али и нашим људима који живе и раде у Бечу. Водич за српска места, чија историја ће их чвршће повезати и учинити да се подједнако осећају и Србима и Бечлијама – додаје Лопушина.

Међу местима која су у том водичу описана су Парк Дијане Будисављевић, Бечки универзитет,  Музеј Албертина, Бечка државна опера у којој су наступали наши музички ствараоци, али и Мост Милутина Миланковића на прузи Беч–Пешта. Такође, споменик Вуку, спомен-плоче Вилхелмини Мини Караџић и Паули фон Прерадовић – унуци Петра Прерадовића која се, пошто је написала стихове за аустријску химну, сматра посредницом између два народа.

Рецензенткиња Вјера Рашковић Зец, доктор књижевности, напоменула је да „овај водич може да послужи као просветни извор и образац за учење о историјски важним ствараоцима у српским школама, као и у интегралној бечкој настави”.