Нисам роб професије, живим до даске

Да и ван моћних музичких центара, у малим срединама могу да стасају велики уметници, на свом примеру најбоље показује Симон Трпчески, македонски пијаниста, цењен у светским размерама. Наступа са највећим иностраним оркестрима, као што су Њујоршка филхармонија, Краљевски филхармонијски оркестар из Лондона, Симфонијски оркестар Сан Франциска… Зато веома импонује што ће баш Симон Трпчески свечано затворити 56. Бемус, заједно са ансамблом „Виртуози”, под управом маестра Бојана Суђића, сутра од 20 часова у Коларчевој задужбини. Публика ће моћи да слуша Концерт за клавир и оркестар бр. 5 у ес-дуру, оп. 73 Лудвига ван Бетовена и Концерт за клавир и оркестар бр. 2 у бе-дуру, оп. 83 Јоханеса Брамса. У уводном делу оркестар ће извести Брамсову Академску свечану увертиру у це-молу.

Трпчески је студирао на Универзитету у Скопљу у класи Бориса Романова, руског педагога, а пре две деценије на интернационалну музичку сцену ступио је после освајања титуле „Би-Би-Си уметник нове генерације”. Његов деби у Вигмор холу, престижној лондонској дворани означио је почетак његове светске каријере. Трпчески данас редовно сарађује са познатим диригентима, немогуће је све побројати, а међу њима се издвајају имена попут сера Лорина Мазела, Владимира Ашкеназија, Густава Дудамела, Шарла Дитуаа, Василија Петренка итд. У сарадњи са Краљевским филхармонијским оркестром из Ливерпула, снимио је сва три клавирска концерта Сергеја Рахмањинова. Његов најновији компакт-диск посвећен је клавирским концертима Јоханеса Брамса.

О томе колико је допринео избору програма који ћемо чути и колико му значе Бемус и Београд Симон Трпчески у разговору за „Политику” каже:

– Први пут гостујем на Бемусу, најзначајнијем фестивалу, не само у Србији, већ и у региону и то на позив маестра Бојана Суђића. Бемус има традицију и историју и угостио је плејаду врхунских музичара током свог постојања. Пуно свирам на Западу, али у последње време чешће у региону, што ми веома значи. Представљам се неуобичајеним програмом, са два концерта за клавир и оркестар, Бетовена и Брамса. То се не догађа често и ово је својеврсни маратон и за пијанисту и за оркестар. То су дела у којима композитори имају симфонијски приступ музици, а Брамс је био инспирисан Бетовеном. Први пут свирам са оркестром „Виртуози” и радујем се што ћемо заједнички стварати музику на сцени. Београд је велики центар и памтим га још из оне некадашње земље, ваша публика има укус и изграђене стандарде и зато ћемо направити прекрасно вече за њу.

Музичко образовање сте стекли у Македонији, ван великих музичких центара. У ком смислу је то била добра припрема за каснију каријеру?

Поносан сам на образoвање у родној Македoнији. У време распада Југославије дошао је професор Романов из Москве у Скопље и научио сам много тога од оног што се назива врхунском пијанистичком, старом руском школом. Код Константина Игуманова, пијанисте је мој педагог Романов учио, као и код проф. Јакова Милштејна, блиског пријатеља Рихтера. Било је то изузетно богатство које сам добио, дарован ми је тај софистициран укус и та основа коју сам стекао је непроцењива и најважнија ствар за школовање и развој уметника. А стварање каријере је велики изазов. Долазим из скромне фамилије и живим у Македонији, а развијао сам се у транзиционом периоду, који је показао колико смо креативни, чврсти, колико верујемо у себе. Све је то била припрема за оно што ме чекало после на Западу и у даљем развоју каријере, где сам постигао успехе.

Пре више од две деценије први пут сте наступили у Вигмор холу у Лондону. Шта се променило са том чињеницом, отада, у вашем професионалном животу?

Тај деби је био велики и значајан моменат у мом животу и уметности. После такмичења у Лондону 2001. почео сам да радим са њиховим менаџментом. Енглеска има традицију, она је моћна сила у том музичком смислу и сви важни уметници су прошли тамо. Била је то одскочна даска за мене. Променио је тај деби доста тога и почео сам да свирам по свету, а тако учиш још више о репертоару, односима са људима, срећеш и почињеш да разумеваш разне културе и то је важно за развој личности уопште, а посебно за уметнички аспект. Вратио сам се још много пута у Вигмор хол, то је једна магична сала, омиљена у Лондону, има топлину, интиму, историју и традицију.

Велики је списак светских оркестара и диригената са којима сте наступали. Ипак, да ли бисте неке издвојили?

Никад се не заборављају прва искуства, наступи са Македонском филхармонијом, јер сам са њима свирао први пут и то је и искуство и успомена за мене. Поменућу и Лондонски филхармонијски оркестар, у међувремену у Америци Сијетл симфонијски оркестар и Њујоршку и Сан Фанциско филхармонију. Ту је и Сиднејски филхармонијски оркестар на великој турнеји по Аустралији, ансамбли у Шведској и Норвешкој. А кад је реч о Србији фантастично искуство са Концертом бр. 3 Рахмањинова и Оркeстром „Бинички” , под управом диригента Ангела Шурева, заувек остаје у мом сећању. Постоји више од 120 оркестара са којима сам свирао, али ето нешто ипак заслужује посебно место.

Како данас изгледа ваш распоред и динамика гостовања, колико су вам се животне навике промениле и како све постижете?

Моја мајка се увек пита како све то издржим, а и пријатељи. Одговарам да правим баланс у животу и проводим време са фамилијом, децом, пријатељима. Постоје напорни периоди, не само по броју концерата, већ и по разноврсности репертоара. Концерт у Београду вам то говори. Београд је део једне веће турнеје по источној Европи. Почела је у Букурешту, на такмичењу Енеску, у Темишвару... У Шведској сам отворио сезону, да споменем Милвоки, Дизелдорф... настављам у Монтреалу, а и у Солуну, Скопљу, Новом Саду, Загребу, потом следе Колорадо, Мајами, Тенерифе до краја године и промоција албума Брамсових концерата, издатог у Немачкој. После Нове године занимљиво је да ћу свирати дела Алберта Евариста Хинастере, аргентинског композитора у Бечу и Букурешту, имаћу турнеју по Јужној Америци. Важно је да публика буде задовољна, а моје навике се нису промениле, иако имам троје деце. Добро смо организовани, иако то многи не могу да схвате. То је интензиван живот и делим време са својом децом, а они су срећни и успешни. Са тим се поносим, јер ипак мој живот није уобичајен. Онај ко жели да постигне већину ствари, нађе време за све, уз добар распоред. Нисам постао роб професије. Живим живот до даске, знам да затворим кафане и концертне сале, али је овде реч о емоцијама које дајем на сцени, а ту не можете и не смете да лажете. За мој успех је заслужна и моја фамилија.