Nisam rob profesije, živim do daske

Da i van moćnih muzičkih centara, u malim sredinama mogu da stasaju veliki umetnici, na svom primeru najbolje pokazuje Simon Trpčeski, makedonski pijanista, cenjen u svetskim razmerama. Nastupa sa najvećim inostranim orkestrima, kao što su Njujorška filharmonija, Kraljevski filharmonijski orkestar iz Londona, Simfonijski orkestar San Franciska… Zato veoma imponuje što će baš Simon Trpčeski svečano zatvoriti 56. Bemus, zajedno sa ansamblom „Virtuozi”, pod upravom maestra Bojana Suđića, sutra od 20 časova u Kolarčevoj zadužbini. Publika će moći da sluša Koncert za klavir i orkestar br. 5 u es-duru, op. 73 Ludviga van Betovena i Koncert za klavir i orkestar br. 2 u be-duru, op. 83 Johanesa Bramsa. U uvodnom delu orkestar će izvesti Bramsovu Akademsku svečanu uvertiru u ce-molu.

Trpčeski je studirao na Univerzitetu u Skoplju u klasi Borisa Romanova, ruskog pedagoga, a pre dve decenije na internacionalnu muzičku scenu stupio je posle osvajanja titule „Bi-Bi-Si umetnik nove generacije”. Njegov debi u Vigmor holu, prestižnoj londonskoj dvorani označio je početak njegove svetske karijere. Trpčeski danas redovno sarađuje sa poznatim dirigentima, nemoguće je sve pobrojati, a među njima se izdvajaju imena poput sera Lorina Mazela, Vladimira Aškenazija, Gustava Dudamela, Šarla Dituaa, Vasilija Petrenka itd. U saradnji sa Kraljevskim filharmonijskim orkestrom iz Liverpula, snimio je sva tri klavirska koncerta Sergeja Rahmanjinova. Njegov najnoviji kompakt-disk posvećen je klavirskim koncertima Johanesa Bramsa.

O tome koliko je doprineo izboru programa koji ćemo čuti i koliko mu znače Bemus i Beograd Simon Trpčeski u razgovoru za „Politiku” kaže:

– Prvi put gostujem na Bemusu, najznačajnijem festivalu, ne samo u Srbiji, već i u regionu i to na poziv maestra Bojana Suđića. Bemus ima tradiciju i istoriju i ugostio je plejadu vrhunskih muzičara tokom svog postojanja. Puno sviram na Zapadu, ali u poslednje vreme češće u regionu, što mi veoma znači. Predstavljam se neuobičajenim programom, sa dva koncerta za klavir i orkestar, Betovena i Bramsa. To se ne događa često i ovo je svojevrsni maraton i za pijanistu i za orkestar. To su dela u kojima kompozitori imaju simfonijski pristup muzici, a Brams je bio inspirisan Betovenom. Prvi put sviram sa orkestrom „Virtuozi” i radujem se što ćemo zajednički stvarati muziku na sceni. Beograd je veliki centar i pamtim ga još iz one nekadašnje zemlje, vaša publika ima ukus i izgrađene standarde i zato ćemo napraviti prekrasno veče za nju.

Muzičko obrazovanje ste stekli u Makedoniji, van velikih muzičkih centara. U kom smislu je to bila dobra priprema za kasniju karijeru?

Ponosan sam na obrazovanje u rodnoj Makedoniji. U vreme raspada Jugoslavije došao je profesor Romanov iz Moskve u Skoplje i naučio sam mnogo toga od onog što se naziva vrhunskom pijanističkom, starom ruskom školom. Kod Konstantina Igumanova, pijaniste je moj pedagog Romanov učio, kao i kod prof. Jakova Milštejna, bliskog prijatelja Rihtera. Bilo je to izuzetno bogatstvo koje sam dobio, darovan mi je taj sofisticiran ukus i ta osnova koju sam stekao je neprocenjiva i najvažnija stvar za školovanje i razvoj umetnika. A stvaranje karijere je veliki izazov. Dolazim iz skromne familije i živim u Makedoniji, a razvijao sam se u tranzicionom periodu, koji je pokazao koliko smo kreativni, čvrsti, koliko verujemo u sebe. Sve je to bila priprema za ono što me čekalo posle na Zapadu i u daljem razvoju karijere, gde sam postigao uspehe.

Pre više od dve decenije prvi put ste nastupili u Vigmor holu u Londonu. Šta se promenilo sa tom činjenicom, otada, u vašem profesionalnom životu?

Taj debi je bio veliki i značajan momenat u mom životu i umetnosti. Posle takmičenja u Londonu 2001. počeo sam da radim sa njihovim menadžmentom. Engleska ima tradiciju, ona je moćna sila u tom muzičkom smislu i svi važni umetnici su prošli tamo. Bila je to odskočna daska za mene. Promenio je taj debi dosta toga i počeo sam da sviram po svetu, a tako učiš još više o repertoaru, odnosima sa ljudima, srećeš i počinješ da razumevaš razne kulture i to je važno za razvoj ličnosti uopšte, a posebno za umetnički aspekt. Vratio sam se još mnogo puta u Vigmor hol, to je jedna magična sala, omiljena u Londonu, ima toplinu, intimu, istoriju i tradiciju.

Veliki je spisak svetskih orkestara i dirigenata sa kojima ste nastupali. Ipak, da li biste neke izdvojili?

Nikad se ne zaboravljaju prva iskustva, nastupi sa Makedonskom filharmonijom, jer sam sa njima svirao prvi put i to je i iskustvo i uspomena za mene. Pomenuću i Londonski filharmonijski orkestar, u međuvremenu u Americi Sijetl simfonijski orkestar i Njujoršku i San Fancisko filharmoniju. Tu je i Sidnejski filharmonijski orkestar na velikoj turneji po Australiji, ansambli u Švedskoj i Norveškoj. A kad je reč o Srbiji fantastično iskustvo sa Koncertom br. 3 Rahmanjinova i Orkestrom „Binički” , pod upravom dirigenta Angela Šureva, zauvek ostaje u mom sećanju. Postoji više od 120 orkestara sa kojima sam svirao, ali eto nešto ipak zaslužuje posebno mesto.

Kako danas izgleda vaš raspored i dinamika gostovanja, koliko su vam se životne navike promenile i kako sve postižete?

Moja majka se uvek pita kako sve to izdržim, a i prijatelji. Odgovaram da pravim balans u životu i provodim vreme sa familijom, decom, prijateljima. Postoje naporni periodi, ne samo po broju koncerata, već i po raznovrsnosti repertoara. Koncert u Beogradu vam to govori. Beograd je deo jedne veće turneje po istočnoj Evropi. Počela je u Bukureštu, na takmičenju Enesku, u Temišvaru... U Švedskoj sam otvorio sezonu, da spomenem Milvoki, Dizeldorf... nastavljam u Montrealu, a i u Solunu, Skoplju, Novom Sadu, Zagrebu, potom slede Kolorado, Majami, Tenerife do kraja godine i promocija albuma Bramsovih koncerata, izdatog u Nemačkoj. Posle Nove godine zanimljivo je da ću svirati dela Alberta Evarista Hinastere, argentinskog kompozitora u Beču i Bukureštu, imaću turneju po Južnoj Americi. Važno je da publika bude zadovoljna, a moje navike se nisu promenile, iako imam troje dece. Dobro smo organizovani, iako to mnogi ne mogu da shvate. To je intenzivan život i delim vreme sa svojom decom, a oni su srećni i uspešni. Sa tim se ponosim, jer ipak moj život nije uobičajen. Onaj ko želi da postigne većinu stvari, nađe vreme za sve, uz dobar raspored. Nisam postao rob profesije. Živim život do daske, znam da zatvorim kafane i koncertne sale, ali je ovde reč o emocijama koje dajem na sceni, a tu ne možete i ne smete da lažete. Za moj uspeh je zaslužna i moja familija.