Хипократ у пракси

Својом непажњом, радом на 37 степени уз поприлично начето срце, нашао сам се у Ургентном центру у поподневним сатима пре око месец дана. Болови су били препознатљиви за мали инфаркт, као и очигледна тахикардија.

Пријемни шалтер је велик, ефикасан – како сам рекао: „Срце!”, истог момента добио сам цедуљу да се јавим у собу три. Док сам са пратиоцем ишао ка ординацији, био сам спреман на све по питању гужве… Међутим, како сам дошао до врата, иста су била полуотворена и мој пратилац је истог трена ушао и после десетак секунди изашао по мене. Примиле су ме две докторке, одмах су урађени ЕКГ, ЕXО срца и постављен ми је низ питања о мојој болести. Преглед је трајао више од пола сата и затим сам упућен у собу за опсервацију.

Прихватају ме сестра и медицински техничар, спремају у кревет, каче на мене апарате и инфузије са лековима. Извештај са наложеном терапијом до њих је стигао пре мене. С обзиром на озбиљност проблема остао сам под будним оком сестре и медицинског техничара до јутра уз неколико врста терапија, које је мењао доктор при обиласцима.

Јутро сам дочекао сам са особљем, јер су у току ноћи примљени, обрађени и отпуштени сви који су се појавили, а било је око 15 пацијената.

Мени је саопштено да ме шаљу на Интерну Б. Када сам се појавио на вратима болнице, дешавале су се за мене необичне ствари.

За неколико минута смештен сам у кревет, прикопчан на апарате за праћење рада срца, уз присуство два лекара који раде на том одељењу. Дијагноза је постављена врло брзо и почело је лечење. Резултат се не назире, али, на сву моју муку, пријатно сам се осећао због ангажованости медицинског особља које улива апсолутну сигурност да сте у правим рукама.

Још једно искуство је стечено у болници. Лежећи непокретно десет дана, потврђена је, не само код мене, она изрека да здрав има хиљаду жеља, а болестан само једну.

Још једну ствар треба споменути, а то је храна коју смо тамо добијали. Одмах да кажем да немам никаквих примедби, јер знам где сам и много је важније све остало што се дешава око тебе. Храна је неслана, скромна, не баш укусна, довољна и богами сви поједу бар по мало.

На крају, хтео бих још једом да похвалим Одељење интензивне неге на професионалности, посвећености послу и према болесницима. Можда ово прочита неко од надређених, па их мало награди. Не би погрешио. Поздрав од болесника из кревета број два.

Никола Драгојловић,
пензионер, Београд