Ој, Французи, рођена нам браћо

На левом крилу поред Шумадијске дивизије били су Французи. Њихове две елитне дивизије и једна колонијална пошле су доцније са тог места у пробој Солунског фронта. „У додиру са Французима одмах смо осећали да смо међу истинским пријатељима, који су нас заиста волели”, пише у мемоарима Миодраг С. Врачевић. Сваки састанак између Срба и Француза, ма где на фронту, био је повод да се искрено загрле, да разговарају језиком који они сами створише, ту, на лицу места. Није ретко било да су се могли видети и дирљиви призори.

„Видео сам француског и српског војника како седе поред чесме на фронту и плачу. Приђем и питам их зашто плачу. Француз ми рече да му је жао српског војника који је код куће оставио жену и четворо деце, а жена му је била болесна. Питам српског војника, а он ми објасни да плаче што су Французу Немци у Француској убили оца и сина, а жена му се стара о двоје мале деце. Видим, наш војник не зна ниједне француске речи, нити пак Француз српске... Па како су се споразумели? Душом, срцем, погледом, љубављу која спаја два наша народа, а уз то – мало и мимиком”, бележи Врачевић.

На једној вечери потпуковник Глишић позове и пуковског ветеринара, доктора Мишлена и његовог помоћника, а повод је био леп. Било је то после бравурне победе Француза на Вердену, па је било честитања и загрљаја, а Срби први кренуше и са песмом. Заорише се из грла официра стихови: „Ој, Французи, рођена нам браћо...”, да би, кад су песму отпевали, њихови саборци одговорили на српском: ,,Шкрипи ђерам, ко је на бунару...”

„Французи су душу дали за весеље и песму, за друговање, па и сами тврде да су нам у том блиски и слични. Сви су духовити, добри певачи, играчи, мађионичари. Препуни су свих могућих угурсузлука, али у борби прави јунаци, жилави, тврди, непопустљиви и готови на оштар нож да насрну за друга у борби. Зато је и имао право песник ове строфице кад је казао: ’Ој, Французи, рођена нам браћо...’ Те речи одмах нас подсетише шта је њихова отаџбина учинила за наше ослобођење, за наше избеглице и децу, колико нам је деце сачувала, подигла и школовала, то смо ми најбоље знали. Цвет наше интелигенције после рата били су француски ђаци, баш та српска деца коју су француске мајке прихватиле, а племенита Француска извела на пут”, пише Врачевић.

Убрзо је војска морала да напусти Могленски и премести се на Битољски фронт. Отишли су заједно у помоћ Дунавској и Дринској дивизији, како би им се придружили у борби око заузећа Кајмакчалана, који је ускоро и заузет. Напуштање Кожуха било је изненадно, јер су Бугари и Немци почели да притискају српске и француске трупе у намери да заузму Воден и да им покваре све планове са Солунским фронтом.

Пешачећи пуних двадесет часова, за дан и ноћ стигли су на Островско језеро и брзо, у току ноћи, прихватили положаје Дринске и Дунавске дивизије. Попуњене су празнине на фронту и задржано непријатељско напредовање, убрзо започет и снажни налет на Кајмакчалан и заузимање „те неосвојиве тврђаве, која је доминирала целим фронтом”.

„Одмах затим ступили смо ногом на тле наше отаџбине, и био је то неописив тренутак. Доцније смо непријатеље, у снажном налету раздвојили на делове, изазвали капитулацију најпре Бугара, а ускоро и Немаца, што је, по писању многих стручњака, довело и до завршетка рата. Тој рођеној сестри, Француској”, наставља свој напис Врачевић, „од које је Србин само лепо доживљавао, читаве генерације су захвалне. Они и данас имају само лепих речи за нас, јер још има живих сведока наше заједничке борбе на Солунском фронту. Наша браћа Французи поносе се њом исто колико и ми. Јер оно што је за Французе био Верден, то је за нас био Солунски фронт...”