Конструисање синтетичких нација

Зборник сачињен од дванаест текстова „Конструисање синтетичких нација”, објављен у „Катени мунди”, а који је приредио др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, представљен је на 67. Међународном београдском сајму књига. О овом зборнику-књизи говорили су издавач Бранимир Нешић, др Душан Илић, аутор једног од текстова, и др Георги Енгелхарт, историчар, саветник у београдском Руском дому, који је превео четири текста са руског језика. За Бранимира Нешића ово је једна од најважнијих књига објављена у „Катени мунди”, а резултат је велике научне конференције уприличене на Институту за европске студије у сарадњи са колегама из Русије, о конструисању синтетичких нација на постјугословенском и постсовјетском простору.

Миша Ђурковић је истакао да је термин „синтетичка нација” преузет од академика и професора Милорада Екмечића, који је до сада једини дао теоријску анализу ових феномена у тексту из 2000. године. После уводног есеја приређивача, следи и текст Саше Раковића о томе како се у овом процесу конструисања синтетичких нација користи религија.

– Реч је о најважнијим процесима са којима смо суочени у последњих 150 година, а посебно у 20. веку, када се иза одређене психопатологије ратних злочина над Србима налазио озбиљан идентитетски инжењеринг. Имао сам намеру да анализирам које су филозофске и теоријске основе ових конструкција, а то је идеја безграничног конструктивизма, идеја која је данас дошла до крајности промене људског у животињски идентитет. Лудило синтетизације транспонује се и на то да нације не постоје, да човек од данас до сутра може да мења припадност. Врхунац је достигнут код америчких геостратега, где се у року од 15 година конструише нова нација. То је покушано у Црној Гори за време Мила Ђукановића, а присутна је и прича о Војводини у овом контексту. У свом уводном тексту покушао сам да пратим те теоријске идеје употребе синтетичких нација као дела геополитичког наступања. У овом зборнику заступљено је поређење Срба и Руса, због тога што су исти историјски делатници – Аустроугарска и Ватикан – у исто време настојали да сузбију своје највеће противнике. Исти процес су затим наставили Коминтерна, Италијани у Црној Гори и Далмацији, Бугари на простору Македоније, односно Старе Србије, као и Немци током Другог светског рата. Немци су у Бретањи развијали посебан идентитет људи на том подручју, а тај модел затим су преузели Англоамериканци – истакао је др Миша Ђурковић, додајући да су крајње последице ових процеса ратови из деведесетих година 20. века на нашим просторима, где културни ратови имају геополитички и верски предзнак, јер идентитетска питања јесу основ одбране демографије у периодима који долазе.

Душан Илић је говорио о текстовима у српском делу зборника где је Никола Жутић писао о ширењу хрватства у 19. веку, са освртом на Славонију, Срем и Бачку. Саша Недељковић бавио се Србима католицима у Дубровнику и на приморју. Један од највећих познавалаца нашег исламског света Салих Селимовић обрадио је тему Срба муслимана и процес њихове денационализације на целокупном српском простору. Србољуб Пејовић писао је о обликовању албанске нације у периоду до краја Првог светског рата, чиме се својевремено бавила и бугарска историчарка Теодора Толева. Дејан Антић и Душан Илић у коауторству су написали текст о утицају спољних фактора на формирање националног идентитета у Македонији. Будимир Алексић анализирао је конструисање идентитета као фактора изградње црногорске нације.

Георги Енгелхарт објаснио је да се руски део зборника односи на стварање украјинске нације, у историјској перспективи аустроугарског утицаја, и у совјетско доба. Заступљен је и преглед пољских историјских наратива и њихових утицаја на историју источне Европе, али и на Балкан, као и приказ схватања садашњег белоруског идентитета.