Ако рог лаже, Евростат не лаже

Покретање поступка против четири велика малопродавца због договарања у вези са ценама од стране Комисије за заштиту конкуренције главна је тема у пословним, стручним и академским круговима.

Велики број аналитичара и стручњака се оглашавао путем различитих медија. Неки са квалитетним стручним анализама, неки да би нешто рекли, а било је и оних који су се огласили само да се обрукају.

Не желим овде да износим компликоване анализе већ само да појасним оно што просечне потрошаче сигурно занима. Да ли ми у Србији стварно плаћамо робу и услуге више него потрошачи у Немачкој и другим развијеним земљама и ко је за то крив?

Немачка нам је омиљена за поређење. Када слушам поједине приче, делује ми да се производи практично деле бесплатно у Немачкој. Добар део људи не верује у ово, али већину копка питање да ли смо стварно по ценама достигли Норвешку, надмашили Немачку, а да смо далеко скупљи од свих комшија. Ако је то тачно, прилично смо оштећени као потрошачи. И није у реду да ми плаћамо скупље производе од оних који имају плате које су неколико пута веће него што је просечна плата у Србији. И стварно је лако да кренемо да оплакујемо нашу тужну судбину. Да ли је баш тако? Ако рог лаже, Евростат не лаже.

Да ли смо скупљи од Немачке? Нисмо. Ми смо на 67,7 индексних поена, а Немачка на 109,6 (просек ЕУ = 100). Значи општи ниво цена је значајно виши у Немачкој тј. значајно су већи просечни издаци домаћинства.

Да ли је храна у Србији јефтинија него у Немачкој? Јесте. Наш индекс за прехрамбене производе је 95,9, а немачки 106,2. Прилично мала разлика, али ипак нисмо скупљи. Међутим, разлика би требало да је много већа.

Ако поредимо цене прехрамбених производа са комшијама, најбоље се види да цене нису ниске у Србији. Не мислим на Црну Гору и БиХ, где је индекс цена прехрамбених производа од осам до 12 поена нижи. Оно што ме брине јесте то што смо скупљи од Македоније 27, а од Румуније 24 индексна поена. Иако смо јефтинији од Норвежана и Немаца, када је храна у питању, ипак су нивои цена превисоки у Србији.

Да ли су зато криви рестриктивни споразуми у малопродаји? То ће да утврди Комисија за заштиту конкуренције. Ако их је било, сигурно да нису помогли. Оно што ме више брине јесте конкуренција у прехрамбеној индустрији. У појединим сегментима је прилично оскудна и то може да буде разлог што јуримо Немце по ценама, а Румунији смо далеко побегли. А ако причамо о маржама, и оне су значајно веће у појединим сегментима прехрамбене индустрије него у прехрамбеној малопродаји.

Да не будем неправедан. Цене прехрамбених производа су далеко од шампиона скупоће у Србији. То је потрошачка електроника. Чак 23 индексна поена смо надмашили просек ЕУ, далеко смо побегли и Немачкој у овом сегменту, а да није Албаније и Исланда били бисмо најскупљи у Европи. Цене одеће и обуће су негде око просека ЕУ, а одећу плаћамо пар процената скупље него Немци. Цене енергената, превоз, ресторани и хотели, као и алкохолна пића и дуван значајно су јефтинији у Србији од просека ЕУ.

Решење за ценовне проблеме – конкуренција на свим нивоима ланца снабдевања и развој различитих трговинских формата, а посебно развој електронске трговине. Раст конкуренције и раст ефикасности и постаћемо ценовно конкурентнији. Када? Биће потребно доста времена, напора и улагања да се све то постигне. Битно је само да постоји воља да се цео систем уреди. Кренуло се од малопродаје, али ту сигурно не треба стати, јер ту нису кључни структурни проблеми у нашој економији.

*Директор Научноистраживачког центра Универзитета у Београду – Економски факултет