Одлазак Радослава Петковића

Преминуо је књижевник Радослав Петковић, аутор романа, књига прича и есеја, саопштило је Српско књижевно друштво. Петковић је рођен 21. јула 1953. у Београду, где је живео до 2000. године, када се сели у Панчево, а од 2006. настањује се у Новом Саду.

 Од 1983. до 1987. године био је главни уредник часописа „Књижевна критика”, а  од 1988. до 1994. радио је као секретар задужбине „Иво Андрић”. Од 2001. до 2004. године био је генерални директор Завода за уџбенике и наставна средства у Београду, а од фебруара 2009. па до одласка у пензију 2018. радио је у Покрајинском секретаријату за културу АП Војводине као заменик секретара и помоћник.

Његове књиге награђиване су најугледнијим књижевним признањима у бившој Југославији и потоњој Србији. Објавио је романе „Пут у Двиград” (1979), „Записи из године јагода” (1983), „Сенке на зиду” (1985), „Судбина и коментари” (1993), „Савршено сећање на смрт” (2008), а допуњено издање романа„Судбина и коментари” објављено је 2022. године.

Његов први роман освојио је награду „Милош Црњански”, а „Судбина и коментари” овенчана је великим бројем најугледнијих књижевних признања у Србији: Ниновом  награду за роман године, Наградом „Меша Селимовић”, Наградом „Борбе” за књигу године и другим. Поводом јубилеја Нинове награде, роман „Судбина и коментари” је, гласовима књижевних критичара, увршћен у десет најбољих. За роман „Савршено сећање на смрт” био је, трећи пут након „Сенки на зиду” и „Судбине и коментара”, у најужем избору за Нинову награду: књига је награђен признањем „Бора Станковић” 2009. године. За целокупан приповедачки опус добио је награду „Ramonda serbica” 2008. године.

Петковић је аутор две збирке прича: „Извештај о куги” (1989), за коју је добио Андрићеву награду, и „Човек који је живео у сновима” (1998), дело овенчано Виталовом наградом. Објавио је и више есејистичких књига, а за књигу есеја „Колумбово јаје” добио је Награду „Душан Васиљев”. У сарадњи са угледним византологом Радивојем Радићем објавио је књигу „Средњовековни путовођа” (2011).

Три Петковићева романа и обе збирке прича преведени су на француски језик и објављени у Француској. Дела су му превођена и на мађарски, грчки, енглески, италијански, словеначки, словачки, немачки и бугарски. Мађарски превод „Судбине и коментара” побрао је изванредне критике у водећим мађарским дневним листовима, а убрзо по објављивању, роман је доспео на листу десет најпродаванијих прозних књига на мађарском језику. Петковићева проза заступљена је у бројним антологијама савремене српске књижевности на енглеском, француском, италијанском језику.

Бавио се и превођењем са енглеског: преводио је прозу Толкина, Честертона, Роберта Луиса Стивенсона и Данијела Дефоа. Током деведесетих био је колумниста „Нина”,  дневног листа „Демократија”, као и стални сарадник „Времена” и „Европљанина”, а  његове колумне, објављиване у београдском дневном лицу „Блиц” током више од десет година, сакупљене су у књизи „Догађај године” (2010).