Светло на дну бездана

Подсећајући се овогодишње пригодне свечаности у Новом Саду, када му је уручена награда „Сава Шумановић”, Раша Тодосијевић каже да му је том приликом прва пала на памет његова мала улога оца Саве Шумановића у истоименом филму који су пре много година направили Туцко и Буцко по сценарију Бранка Вучићевића.

–Саву Шумановића је глумио Љубивоје Тадић. Ја сам седео за столом а мој син Сава, односно Љубивоје Тадић, у сивом оделу, стаде да ми мизерно кукумавчи у намери да од мене искамчи нешто новаца. Мој текст је том пригодом био мали, али ја ћу га памтити док сам жив. Гласио је: „Држава се затегла, само што не пукне и не распадне, а мој син јединац луксузни кунст тера”, сећа се Раша Тодосијевић један од десеторице лауреата Меморијала „Сава Шумановић” који у Галерији слика Саве Шумановића у Шиду, данас, поводом 14. меморијала, излажу своја дела као својеврстан дијалог са стваралаштвом и личношћу Саве Шумановића.

Раша Тодосијевић ће у Шиду поставити црвену завесу из два дела а из средине ће вирити три чамца наслагана један на други. На једној страни завесе ће црним тешким словима писати Сава а на другој Шума.

„Мрђан Бајић, Балинт Сомбати, Милан Блануша, Живко Грозданић, Здравко Мандић, Душан Оташевић, Милета Продановић, Миодраг Б. Протић, Раша Тодосијевић и Драгомир Угрен су као добитници угледне Награде „Сава Шумановић” (од 1999) већ остварили одређену корелацију са великим претходником. Савина личност, његово дело и доба – нуде могућности бројних поређења и конфронтација, ново виђење егзистенцијалних усуда уметника забринутих са судбину властите уметности, света и времена у коме живе и делују”, каже Сава Степанов, уметнички селектор шидске изложбе.

Животна и уметничка путања Саве Шумановића (1896-1942), драматична све до самог краја када је стрељан у Шиду, кретала се од Винковаца и Шида до Београда, Загреба и Париза.

Историчари кажу да је Шумановић имао три хероја. Пре свега, Пусен и Сезан, о којима је радо говорио, у ватреним дискусијама бранио.

Трећи херој, Винсент Ван Гог по казивању Димитрија Башичевића, писца монографије о Шумановићу, живео је у њему самом и спомињао га је тек узгред.

Савини хероји полазиште су радова Балинта Сомбатија који представљају текстуалне интервенције на репродукцијама ремек-дела великих сликара.

„Последњих година често примењујем текстуалне интервенције на репродукцијама а и на оригиналима познатих или мање познатих аутора. Концептуалистичко схватање слике служи да се изнова ревитализују конкретни радови из историје уметности. Мањи циклус омажа посвећен Сави Шумановићу уклапа се у ту врсту размишљања. Појмови и имена су поремећени, постављени у дијалог и на тај начин добијају нову историјску конструкцију отварајући нове погледе на проблематику сликарства уопште”, каже Балинт Сомбати .

Сава Шумановић похађао је гимназију у Земуну, а потом Академију уметности у Загребу. У Париз је први пут отишао 1920. године. Уписао се на курс код Андре Лота, и друговао са Растком Петровићем. Њихово пријатељство са прекидима, обележено је и драматичним и узбудљивим писмима које је Шумановић, већ увелико болестан и опхрван халуцинацијама и идејама о прогањању, слао Растку. Овај део Савиног живота, тема је радова Милана Блануше, слика и цртежа који на полеђени платна приказују пријатељство сликара и писца, уз текстуалне делове који се односе на Шумановићева размишљања о уметности.

Димензије Шумановићевог опуса су многоструке и савременим уметницима ће њихова светлост, пиктуралност, сликарска материја дати подстрек за различите акције.

Здравко Мандић свој омаж везује за слику „Шидски сокак под снегом”(1940), уводећи фигуру уметника на фотографисану слику.

Милета Продановић насловом фотографског полиптиха „Nature morte péripherique” асоцира на савремено виђење древне теме– мртве природе.

„Форме на великим фотографијама, изврнуте куполе, асоцирају на чиније, посуде, а изнад њих је светковина боје у природним облицима – плодови, цвеће, лишће, све оно што чини очекивани „инвентар” једне традиционалне мртве природе. Асоцијација може бити још ближа: величанствене мртве природе Саве Шумановића из 1924-25. године постављене су на површини осмоугаоног стола, а неке од купола на мојим фотографијама, снимљене у Јерменији, такође имају осмоугаоник као основу. Ближе одређење у наслову уводи још једну деликатну одредницу – периферију. Психолошке кризе Саве Шумановића продубљене су том вечитом тензијом између центра (ма шта он био) и периферије (ма како је ми сагледавали)”, каже Продановић, наглашавајући да изврнуте куполе на фотографијама наговештавају да крај бездана може бити светлост.