Љуте и киселе бајке

За дело Необичне сцене са Хомеровог гроба у Смирни – нови прилози за Ханса Кристијана Андерсена, наша саговорница, позната композиторка Ивана Стефановић управо је добила „Мокрањчеву награду“, највеће домаће признање у области компоновања. Дело је настало за време композиторкиног боравка у Анкари. Прво насеље на месту Смирне (данашњи Измир) у коме се одвија радња Андерсенове бајке, датира из трећег миленијума пре Христа.

Пре него што сте компоновали, боравили сте у Дамаску, на самом изворишту хришћанства. Како доживљаји са таквих простора оплемењују вашу уметност? И у самом награђеном делу постоји интерполирани став – „Извршено је“ – посуђен из Јеванђеља по Јовану, који причи даје нову, хришћанску димензију?

 На простору који зовемо Блиски исток родиле су се све три монотеистичке религије, не само хришћанска. То је оно што је фасцинирајуће. Али, Необичне сцене са Хомеровог гроба су у том смислу ван контекста. У овој композицији сам хтела да сачувам метафору, људску страну ликова, чисту лепоту приче. То ми је било најважније и зато је музика тако „једноставна“, иде за причом и хотимице се не удаљава из равни бајке. Само, ја спадам у оне који о бајкама не мисле као о слатким колачима, бајке, посебно Андерсенове, су некад љуте, некад киселе, некад опаке и опоре, а тек какви су ликови! Свих девет ставова композиције прате Андерсенову причу „Ружа на Хомеровом гробу“, као што рекох опору, тужну, критичну и аутокритичну причу писца кога, без прекида, читам од детињства.    

Ова композиција представљa спој концертантног и камерног мишљења са вашим искуствима на подручју радиофоније. Да ли се радо окрећете мешању жанрова?

То што зовете мешањем жанрова, коришћењем радиофонијског елемента у концертантном делу, то је за мене питање слободе. Ја нисам професор, ја нисам члан ниједног покрета или групе и нема ничег што ме спутава да се музиком и писањем бавим онолико и онако како ми то доноси највише радости.

Тачно је да до сада – а нисам рекла да се то неће променити! – нисам волела да пишем за стандардне саставе, нарочито не за симфонијски оркестар. Али концертантну форму волим, а соло инструмент је веома изазован за композитора. Моја Четири ноћна записа су један такав концерт за виолу, па и Необичне сцене можемо посматрати као концерт за флауту.

Морам рећи још нешто, везано за однос композитора и извођача. Они појединци и ансамбли који су „пружали руку“ композиторима довели су до настанка великог броја дела, а од тих дела бар један део је заиста значајан. Ово не важи само за нашу средину и за однос извођача и композитора овде. Тако је свуда у свету, било и остало. У овом конкретном поводу споменућу само Љубишу Јовановића који је увек „вукао“ композиторе, не само мене, да пишемо за његову флауту. И он, срећом, није усамљен. 

Након што је дело Ружа са Хомеровог гроба написано и изведено, сазнали сте неке нове интересантне појединости о путовањима самог Андерсена?

Ја сам ову причу нашла на Интернету мислећи да је бајка коју до тада нисам познавала. Тек касније сам схватила да је она део Андерсенових путописа (сада објављени у издању СКЗ) које је писао током свог пута по земљама Медитерана, Балкана, Блиског истока па и Дунавом кроз Србију!

 Безброј пута сте посезали за литературом као инспирацијом. Пуно сте се бавили музиком за позориште – рецимо, Ваш Гудачки квартет Play Strindberg произашао је из музике за комад Отац. И заиста, већ почетни тактови Вашег остварења савршено сликају атмосферу драме о очинству. Чак сте написали и књигу Пут у Дамаск, награђену признањем Милош Црњански. Мислите ли да сте наклоност ка књижевности наследили од оца Павла?

Наследила и од оца Павла и од деде Светислава. Обојица су били писци. Али, није само наслеђе то које одлучује јер се од предака може и не наследити ништа. Мислим да је више питање атмосфере, питање тога шта је у једној кући важно, какав је амбијент, о чему се говори, шта су приоритети. То је оно у шта човек бива увучен у детињству и потом тешко или никако излази. Као и питање поштења, доброг или лошег укуса, поштовања принципа, васпитање.    

Прохујале завршне деценије прошлог века оставиле су многе ожиљке на свима нама. Па ипак, из наслова Ваших дела, попут онога Дрво живота, ипак избија позитиван, оптимистички однос према стварности?

Кад је већ изговорена реч оптимизам морам да кажем следеће: ја имам разна искуства кроз која сам прошла, била сам дуго запослена, па сам онда, деведесетих, била незапослена, чак непожељна, па сам пробала хлеб у статусу слободног уметника, а онда сам донедавно била и на високом политичком месту у државној управи. Уз све то стално сам писала музику. Што је тај пут био тако испрекидан и неуједначен – сада то знам – било је због тврдоглаве независности и слободе, због осећања да ће ствари ипак доћи на своје а из тога су проистекле нада и оптимизам. 

Тако је настало и „дело с надом“ које сам назвала Дрво живота. Важно је знати да је писано 1997, када је места за наду и оптимизам било мало, бар кад је реч о нашем локалном, балканском свету. Дрво живота је слика неуништивог природног процеса, поновног обнављања, рађања из сна или смрти, опомена природе да ништа, баш ништа на овом свету није ни одувек ни заувек.

Опробали сте се на многим подручјима. Творац сте једне опере за децу – Дугме луталица. Размишљате ли о компоновању још неке опере?

Музички театар ми је ближи. Уосталом, зар и Необичне сцене нису нека врста театра с музиком?  

Хтела бих да овде скренем пажњу и на нешто друго, а то је да наша музика има изванредне композиторе, па и представнике оперске форме и то међу женама композиторима. Та чињеница, наравно, уопште није много важна, још мање је пресудна, али јесте занимљива. Волела бих да прочитам неку анализу о томе како и откуд толико одличних и одлучних жена у нашој музици.  

Свака влада креира нову културну политику. До нас стижу свеже вести како ова садашња укида вишедеценијску традицију одржавања концерата у сали Скупштине града. Какво је Ваше мишљење о томе? Да ли има довољно места за промоцију домаћег стваралаштва – овогодишња Међународна трибина композитора одвијаће се у просторијама Hapодне банке у Немањиној улици? Није ли ово мало необично?

Простор Народне банке је просто идеалан када је у питању савремена музика. То се показало већ на почетку ове Трибине. Дакле, добили смо још једну „салу“ и то је сјајно!

Али, друга, важнија ствар није нимало сјајна. Не то што нова градска власт не жели да се у простору Градске скупштине одржавају концерти, не, много је лошије што Београд нема концертну дворану. Јер, ни Сава центар па ни чувени Коларац, нису наменски грађени, посебно им дворане нису савремене и само намењене за концерте. Једино право лепо место је сала Београдске филхармоније, али њен капацитет је само 250 места. Понављам, оно што би градска власт требало да зна је чињеница да Београд уопште нема концертну дворану.

Ваша дела су награђивана и извођена по свету. Ви сте пуно путовали, долазећи у додир са разним културама. Како видите овдашње композиторе и извођаче у односу на оне у другим земљама?

Поред награда које носе имена Стевана Христића и Василија Мокрањца, која се додељује најбољим студентима и магистрантима, награда Мокрањац је једино признање које може добити академски образован композитор у Србији данас. Можда само то говори довољно да је савременој српској музици, музичкој уметности неопходна озбиљна, стратешка, паметна подршка друштва. Јер, овог тренутка бавити се музиком као уметношћу (а не комерцијалном) овде значи бити прилично „луд“. Овде су се многе ствари побркале, помешале су се естрада и стваралаштво, укус и аплаузи, принцип „свиђа–не свиђа“ са принципом „квалитетно–слабо“ и није увек јасно шта је истинска, дугорочна стратешка подршка уметности, њеној промоцији, развоју и будућности.

Као и награда Мокрањац, и Трибина је једина. Поред студентске интернационалне студентске манифестације Кома, Трибина је једно од места кроз које се улива подстрек композиторима и то се види већ по великом броју учесника.

Шта тренутно компонујете? Је ли опет реч полазиште?

Било би нормално да су Необичне сцене са Хомеровог гроба у Смирни, као награђена композиција, изведене у оквиру Трибине. Али, договорили смо се да то не урадимо јер је концепција овог фестивала сасвим другачија и њена основна идеја су минијатуре. Тако је настала кратка композиција Она,  коју сам назвала „драмом“ без обзира на њено петоминутно трајање да буде изведена на фестивалу. Настала је на неколико стихова из Хасанагинице Љубе Симовића. И не само да је реч била полазиште у овој малој композицији, него је уопште нисам дирала, тј. реч је остала реч. Реч се у тој композицији уопште не пева већ говори. Да, и даље сам код речи.

Ово није избегавање одговора на Ваше питање. Само, никад не говорим на шта се спремам или шта радим. То је за мене нешто дубоко лично, склоно многим преиспитивањима и скоро тајно.