Лавиринт "прерађевина"

Када један признати, цењени уметник, попут Душана Оташевића, одлучи да излаже само део свог опуса, и то онај део који се односи на цртеж – онда то треба схватити као својеврстан респект према том есенцијалном ликовном изразу, који, кад је о Оташевићу реч, није заузимао доминантно место у његовом укупном ликовном говору, нити је то био цртеж у класичном смислу речи. То не значи никако да му је био мање важан или да је само остајао на нивоу припремне радње. Цртежи овог аутора су напросто ређе приказивани и сасвим сигурно мање познати ликовној јавности. Били су или саставни делови амбијенталних инсталација или посве аутономни ликовни радови.

Мајстор Оташевић, одмерен, тих човек, префињени интелектуалац, вешт у разним занатима, поготово у оном столарском, формирао се у једном уметничком кружоку њему сличних интелектуалаца, изванредно даровитих људи, данас познатих филмских режисера, писаца, ликовних стваралаца, позоришних људи, адвертајзинг магова. Немогуће је не сетити се, када се евоцира то време: Боре Ћосића, Душана Макавејева, Радомира Рељића, Данила Киша, Слободана Шијана, Бранка Вучићевића, Радомира Дамњановића Дамњана, поред осталих. Сам је више пута Оташевић потврдио како је то била заправо сретна коинциденција у њиховом животу. И верујемо да јесте.

Сликар Оташевић одабрао је да буде „брендирани столар“. Умео је да ствара – прожет атмосфером која је настајала у размени различитих енергија сваког појединца из поменутог круга – духовито, инвентивно, ненаметљиво, каткада провокативно, у својој чудесној уметничкој радионици у Шолиној улици. Производио је сопствене уметничке рукотворине: слике-објекте, полиптихе, инсталације, цртеже на папиру, на равним површинама и цртеже у простору – све то заједно, као својеврсну верзију нашег поп-арта. Ако је и било утицаја са стране, из великих ликовних центара (посебно америчког поп-арта почетком шездесетих и након Ворхолове изложбе у Београду 1966), онда можемо бити сретни што смо добили тако маштовитог и рафинираног коментатора наше друштвене сцене, креатора новог знака и другачијих превратничких норми у нашој савременој ликовној пракси.

Поп-артистичка залуђеност предметом није у Оташевићевом случају наметнута тема потрошачког друштва, какво је делимично било наше у време соцреализма, већ његов избор другачијег приступа, педантне обраде, тихог дотеривања, стрпљивог преображаја предмета у ликовни артефакт. Њега интересује предмет изолован од реалности. Идеја поп-арта код нас, иначе можемо рећи, није само фаза у историји уметности. Она је била и начин живљења у једној посебној варијанти, преображај живота и судбина у сферу визуелних елемената, заправо у сферу другачијих пластичких феномена. За појаву и опстанак уметности увек је нужно трансцендирање стварности и успостављање новог онтолошког поретка. Стога, Оташевићева ликовна игра има и те какву вредност у ономе што су неки историчари уметности окарактерисали као наш поп-модернизам. Оташевићев Икар, на пример, има патике на себи и то ликовно дело, поред осталих, спаја вечне теме из духовне прошлости са онима из савремености (антички јунак је представљен као спортиста на једриличарском митингу). Дакле, уметникови прерађени модели (чувене „прерађевине Оташевић”) постају својеврсни семиотички знаци.

Сврстан најпре као припадник нове фигурације у српској уметности почетком шездесетих, потом нове предметности, из разлога што прекида са штафелајским сликањем и класичним сликарским поступком и прави слике-објекте, Оташевић је један од ретких стваралаца које је прихватала ликовна критика из сасвим супротстављених табора, иначе пословично нетолерантних на нашој ликовној сцени. Његовим „прерађевинама” нису одолели ни најокорелији традиционалисти, њима су били одушевљени модернисти и нарочито постмодернисти, а он се играо, правио деконструкцију митова, симулирао историјско откриће и идеолошки дискурс, укрштао стварност и фикцију, иронично насловљавао своја дела, посезао за цитатима и кореспондирао на посебан начин са старим мајсторима, постављајући важна и увек актуелна питања о иконама савременог доба и живота, о потрошачком и провинцијалном менталитету, о кичерским склоностима, о идеолошким заблудама, о месту уметника и значају уметности у овим нашим временима.

Кад је о Душановим цртежима реч, истакнимо да је ретко радио класичне скице за своје слике-објекте, иако је правио разне припремне радње које се могу сматрати предлошцима. Више је волео да осмишљава концептуалне целине у којима су сви његови цртежи самосвојна ликовна дела. Цртежи овог аутора, заправо, воде порекло или бар упућују прву асоцијацију на оно што је кројачки шнит – популарна и широко употребљавана форма за моделирање, сечење и кројење. Стога су радови из једног периода резултат повезивања атрибута предмета и његове употребе, на пример његови Алати. Присећамо се рада Рез, у коме Оташевић продужава линију од површине ка простору, као другом битном елементу пластичности, када заправо интегрише линеаран цртеж из дводимензионалног у тродимензионални простор, што су свакако његове нове потребе за раскидањем конвенционалних естетичких ограничења. Засебну целину чини серија просторних цртежа направљених од жице на тему Дирерових познатих цртежа. Цитатност и пастиш су иначе били типични за постмодернистичке манире и намерне обмане уметника попут Оташевића. Следи серија коју свакако карактерише цртачки поступак Сваки дан линија, где су видљиве интервенције на сериграфијама са ликовима и темама из античке Грчке. Велики цртежи на картону из циклуса о Аријадни (из 1999) где концима, жицом, тракама, вуном, али опет поп-артистичким говором и постмодернистичким цитатом (у питању је Вермер и његова „везиља“ у делу Сингер Аријадна) представљају једну изузетну концептуалну целину. Ови радови: слике-објекти, цртежи у простору, калемови и клупка, лавиринт сачињен својевремено тракама на поду галерије, као својеврстан просторни цртеж – уздигли су целу амбијенталну инсталацију на ниво фине метафоре о лавиринту у коме се вечито и сами налазимо. Уметник је потпуно интуитивно наслутио и антиципирао тренутак у коме смо сви били више него изгубљени, изгубљени у мраку и царству ововремених минотаура. Аријаднина нит је требало да покаже пут ка избављењу, кога ни до данас не нађосмо!

Цртежима Душан Оташевић илуструје књиге, опрема позоришне сценографије, црта за филмове својих пријатеља, употпуњује своје осмишљене амбијенталне инсталације, шаље своје најлепше ликовне поруке. То што је цртежу дао додатну улогу и нову димензију, ако не нову дефиницију, чини цео Оташевићев опус још значајнијим.

Критичко читање Оташевићевог опуса налаже закључак да је остајао стилски доследан себи, као оригинална, аутохтона појава у нашој уметности, а тематски се свакако прилагођавао духу времена. Стварао је све време један паралелни свет, знатно лепши тј. сликовитији – како би рекао Бора Ћосић. Не бих спасавала свакодневност – мој је одговор Душковом цитираном пријатељу – ни од најлуђих Оташевићевих артистичких порива. Посебан је. Другачији од осталих њему стилски сродних ликовних стваралаца. Одваја нас његов рад и свако његово дело од бесмисла свакодневице, од глупости и погубне тривијалности. Зар се може више тражити и очекивати од уметности?

Уметничко читање нас ниједног тренутка не оставља равнодушним или неиспуњеним. Напротив, Оташевићева неконвенционалност, духовитост, револт против онемоћале потрошачке културе, провинцијалне свести, блага а тако кристално јасна иронија, његово умеће, досетљивост, идеја, увек подвуку да је реч о једном изузетном уметнику, главном мештру брендиране радионице Оташевић, коју с поносом сматрам једним од својих имагинарних уточишта.