Да ли друштвене мреже „убијају” креативност

Књига „ Калдрма” Драгана Јаковљевића, новинара, писца и сарадника нашег листа из Будимпеште, представља овог аутора као занимљивог приповедача који у својим кратким причама, готово цртицама, казује много о људима и нашим осећањима.

Писању кратких прича посветио се пре неколико година, након више од десет објављених књига поезије, дневничке и поетске прозе, сатиричних записа, есеја и романа.

– Признајем да сам дуго избегавао бављење тим жанром, страхујући да можда нећу успети да на релативно малом простору напишем све што бих желео да саопштим. Многи писци рећи ће вам да је писање кратких прича најтежи посао у књижевности и мислим да су у праву. А онда се догодило да се корисницима интернета допало неколико таквих мојих покушаја и то ме је охрабрило да кренем даље. Сваку причу најпре објавим на својој интернет страници јер волим интеракцију са читаоцима, а када оценим да би из тог мноштва могла да настане збирка, посветим се обликовању књишког издања – каже Јаковљевић о свом односу према жанру кратке приче.

Нека од његових дела преведена су на мађарски и енглески језик, а поједина су увршћена у гимназијске уџбенике књижевности у Мађарској и зборнике и антологије у нашем региону. Добитник је више књижевних и друштвених признања.

„Калдрма” је објављена је у издању Удружења књижевника Србије, чији је дугогодишњи члан.

– Познато ми је да водеће издавачке куће у Србији најрадије објављују романе, тако да сам се практично добровољно одрекао могућности да нека од њих буде мој издавач, лишавајући се уједно и лаке доступности својих књига у ланцима њихових књижара. Не кајем се због тога. Не кажем да се у будућности нећу вратити писању романа, али ако се то и догоди, мотив за такву одлуку биће моја унутрашња, стваралачка потреба, а не нечија сугестија о исплативости – објашњава Јаковљевић.

У уводу књиге аутор каже да нема већег душевног терета од ношења неиспричаних прича. А шта са оним причама које је у име душевног мира најбоље заборавити?

– Има, наравно, и прича које је боље заобићи и заборавити, али то не значи да и такве истине не треба освестити. Ако их из неког разлога не ставимо на папир, за нас ће свакако бити лековито ако их разголитимо и отпустимо ради сопственог душевног мира. Најгоре је ако такве, непријатне или болне истине, таложимо у својој подсвести и скривамо од себе, претварајући се да се нису догодиле. Познато је да писање може да има снажно терапеутско дејство и многи људи од пера посвећени су литерарном стваралаштву управо због његове лековитости, најпре за њих саме, а потом и за читаоце – додаје он и наглашава да се слаже са становиштем неких теоретичара који кажу да писци, којим год се жанром бавили, увек пишу о себи, били тога свесни или не. Прошле године је, каже, одлучио да, поводом једне своје „округле” годишњице, напише књигу аутобиографских записа, али како време одмиче, све се чешће пита да ли је то уопште потребно, јер све што је до сада написао на неки начин говори и о њему.

У причи „ Како нестаје писац” аутор даје и позитивне и негативне ефекте друштвених мрежа, али и упозорава на опасност од нестајања креативног стваралаштва. Ипак, можда управо друштвене мреже могу одвојити праве ствараоце који су имуни на њих, од разноразних пискарала?

– Да, то је врло чест случај. Многи есеји, приче, па и романи, настали су тако што су аутори најпре на блогу или у објави на друштвеној мрежи, изнели неке своје коментаре или ставове и потом схватили да од тога може да настане књижевно дело. У причи што сте је поменули, имао сам, међутим, у виду оне друге, већ остварене писце који, имам утисак, и не примећују да им пречесто присуство на друштвеним мрежама одузима драгоцено време и енергију за бављење литературом. Са таквом опасношћу и сам се понекад суочим, јер није увек лако уздржати се од коментарисања неких садржаја који су од суштинске важности за све нас. Али, када осетим да бих могао бити ухваћен у ту замку, брзо укључим свој одбрамбени механизам и удаљим се, па уместо исписивања коментара или уласка у полемику на фејсбук профилу, започнем причу, есеј или колумну на ту тему, у свом компјутеру – објашњава наш саговорник.

Драган Јаковљевић je рођен у Крагујевцу 1965. године, а од 1995. живи у Будимпешти. Да ли је и он имао „дилеме просечног Шумадинца” о Мађарској, не само оне о којима шаљиво говори у једној од својих прича, већ у ширем смислу?

– Дилема је током мог тридесетогодишњег боравка у Будимпешти било напретек, посебно у првој деценији. Много година је требало да прође док нисам схватио бесмисленост мојих сталних поређења начина живота са ове и оне стране границе, праћених гунђањима како „не треба онако, него овако” и обрнуто. Све је, међутим, коначно дошло на своје када сам схватио да мој задатак није да мењам људе и њихове навике, већ да прихватим постојање две, у много чему специфичне реалности. На културолошке разлике Мађара и Срба данас гледам са симпатијама и настојим да свој живот обогаћујем тако што из њихових култура усвајам оно најбоље – закључује Драган Јаковљевић.