Da li društvene mreže „ubijaju” kreativnost

Knjiga „ Kaldrma” Dragana Jakovljevića, novinara, pisca i saradnika našeg lista iz Budimpešte, predstavlja ovog autora kao zanimljivog pripovedača koji u svojim kratkim pričama, gotovo crticama, kazuje mnogo o ljudima i našim osećanjima.

Pisanju kratkih priča posvetio se pre nekoliko godina, nakon više od deset objavljenih knjiga poezije, dnevničke i poetske proze, satiričnih zapisa, eseja i romana.

– Priznajem da sam dugo izbegavao bavljenje tim žanrom, strahujući da možda neću uspeti da na relativno malom prostoru napišem sve što bih želeo da saopštim. Mnogi pisci reći će vam da je pisanje kratkih priča najteži posao u književnosti i mislim da su u pravu. A onda se dogodilo da se korisnicima interneta dopalo nekoliko takvih mojih pokušaja i to me je ohrabrilo da krenem dalje. Svaku priču najpre objavim na svojoj internet stranici jer volim interakciju sa čitaocima, a kada ocenim da bi iz tog mnoštva mogla da nastane zbirka, posvetim se oblikovanju knjiškog izdanja – kaže Jakovljević o svom odnosu prema žanru kratke priče.

Neka od njegovih dela prevedena su na mađarski i engleski jezik, a pojedina su uvršćena u gimnazijske udžbenike književnosti u Mađarskoj i zbornike i antologije u našem regionu. Dobitnik je više književnih i društvenih priznanja.

„Kaldrma” je objavljena je u izdanju Udruženja književnika Srbije, čiji je dugogodišnji član.

– Poznato mi je da vodeće izdavačke kuće u Srbiji najradije objavljuju romane, tako da sam se praktično dobrovoljno odrekao mogućnosti da neka od njih bude moj izdavač, lišavajući se ujedno i lake dostupnosti svojih knjiga u lancima njihovih knjižara. Ne kajem se zbog toga. Ne kažem da se u budućnosti neću vratiti pisanju romana, ali ako se to i dogodi, motiv za takvu odluku biće moja unutrašnja, stvaralačka potreba, a ne nečija sugestija o isplativosti – objašnjava Jakovljević.

U uvodu knjige autor kaže da nema većeg duševnog tereta od nošenja neispričanih priča. A šta sa onim pričama koje je u ime duševnog mira najbolje zaboraviti?

– Ima, naravno, i priča koje je bolje zaobići i zaboraviti, ali to ne znači da i takve istine ne treba osvestiti. Ako ih iz nekog razloga ne stavimo na papir, za nas će svakako biti lekovito ako ih razgolitimo i otpustimo radi sopstvenog duševnog mira. Najgore je ako takve, neprijatne ili bolne istine, taložimo u svojoj podsvesti i skrivamo od sebe, pretvarajući se da se nisu dogodile. Poznato je da pisanje može da ima snažno terapeutsko dejstvo i mnogi ljudi od pera posvećeni su literarnom stvaralaštvu upravo zbog njegove lekovitosti, najpre za njih same, a potom i za čitaoce – dodaje on i naglašava da se slaže sa stanovištem nekih teoretičara koji kažu da pisci, kojim god se žanrom bavili, uvek pišu o sebi, bili toga svesni ili ne. Prošle godine je, kaže, odlučio da, povodom jedne svoje „okrugle” godišnjice, napiše knjigu autobiografskih zapisa, ali kako vreme odmiče, sve se češće pita da li je to uopšte potrebno, jer sve što je do sada napisao na neki način govori i o njemu.

U priči „ Kako nestaje pisac” autor daje i pozitivne i negativne efekte društvenih mreža, ali i upozorava na opasnost od nestajanja kreativnog stvaralaštva. Ipak, možda upravo društvene mreže mogu odvojiti prave stvaraoce koji su imuni na njih, od raznoraznih piskarala?

– Da, to je vrlo čest slučaj. Mnogi eseji, priče, pa i romani, nastali su tako što su autori najpre na blogu ili u objavi na društvenoj mreži, izneli neke svoje komentare ili stavove i potom shvatili da od toga može da nastane književno delo. U priči što ste je pomenuli, imao sam, međutim, u vidu one druge, već ostvarene pisce koji, imam utisak, i ne primećuju da im prečesto prisustvo na društvenim mrežama oduzima dragoceno vreme i energiju za bavljenje literaturom. Sa takvom opasnošću i sam se ponekad suočim, jer nije uvek lako uzdržati se od komentarisanja nekih sadržaja koji su od suštinske važnosti za sve nas. Ali, kada osetim da bih mogao biti uhvaćen u tu zamku, brzo uključim svoj odbrambeni mehanizam i udaljim se, pa umesto ispisivanja komentara ili ulaska u polemiku na fejsbuk profilu, započnem priču, esej ili kolumnu na tu temu, u svom kompjuteru – objašnjava naš sagovornik.

Dragan Jakovljević je rođen u Kragujevcu 1965. godine, a od 1995. živi u Budimpešti. Da li je i on imao „dileme prosečnog Šumadinca” o Mađarskoj, ne samo one o kojima šaljivo govori u jednoj od svojih priča, već u širem smislu?

– Dilema je tokom mog tridesetogodišnjeg boravka u Budimpešti bilo napretek, posebno u prvoj deceniji. Mnogo godina je trebalo da prođe dok nisam shvatio besmislenost mojih stalnih poređenja načina života sa ove i one strane granice, praćenih gunđanjima kako „ne treba onako, nego ovako” i obrnuto. Sve je, međutim, konačno došlo na svoje kada sam shvatio da moj zadatak nije da menjam ljude i njihove navike, već da prihvatim postojanje dve, u mnogo čemu specifične realnosti. Na kulturološke razlike Mađara i Srba danas gledam sa simpatijama i nastojim da svoj život obogaćujem tako što iz njihovih kultura usvajam ono najbolje – zaključuje Dragan Jakovljević.