Московљани готово да не осећају рат

Специјално за „Политику”
Москва – У ишчекивању првог снега и мраза Москва полако улази у своју трећу ратну зиму, којa у руску престоницу стиже знатно пре него што то пише у календару. Ипак, глобално загревање чини своје па зима у Москви сада стиже касније него рецимо 1941. године, када је, како каже легенда, „генерал мраз” у октобру пред Москвом зауставио тенкове генерала Гудеријана.

Крвави рат Русије и Украјине траје, ево, већ две године и осам месеци, али се он на престоницу рефлектовао тек спорадично. Нека шира нелагодност, са елементима панике, осетила се можда у три наврата.

На самом почетку владала је забринутост због санкција, како ће се оне одразити на свакодневни живот, да ли ће запослени у страним компанијама изгубити посао и да ли ће рубља наставити стрмоглаво да пада. Рат је рубља дочекала са курсом од 85 јединица за један евро. После само десетак дана је пала, па је за један евро већ тада требало издвојити више од 130 рубаља. Поједини економски аналитичари јавно су прогнозирали да ће се за евро убрзо плаћати и 200 рубаља. Међутим, средином марта, неочекивано за већину у свету, па и самој Русији, рубља не само да је престала да пада већ је за пар недеља више него удвостручила своју вредност с почетка месеца. Са 60 јединица за један евро, рубља је чак за 50 одсто била снажнија у односу на предратни курс. Тренутно се за један евро плаћа око 100 рубаља и та вредност је углавном важила током ове и прошле године.

Други талас панике у Москви и још неколико већих градова Русије наступио је проглашењем мобилизације у септембру 2022. Узнемирење јавности тада је заиста могло да се осети. Многи су били уплашени, целе породице су паковале кофере у хрлиле у емиграцију. Мало ко од уплашених је обраћао пажњу да ће у војску бити позвано око 300.000 резервиста, односно свега 2 одсто мобилизационог потенцијала Руске Федерације. Цене авио-карата су отишле у небо, лет до Београда и Истанбула крајем новембра и почетком октобра плаћао се и по неколико хиљада евра. То што нису сви могли да побегну авионима, створило је на границама са Грузијом и Казахстаном километарске колоне аутомобила, а било је оних и који су десетине километара прелазили пешке. Колико је њихов страх био ирационалан најбоље илуструје то што руске пограничне власти никоме нису правиле сметње да напусте земљу.

Трећи талас панике у престоници приметио се у пролеће 2023. године. Прво су на крововима владиних и важних зграда примећени ПВО системи „панцир С”. Недуго затим украјински дронови су почели да долећу до Црвеног трга, савременог пословног комплекса „Москва сити” и неколико стамбених зграда у ширем центру. Ипак, ови напади су прошли без жртава, а током лета и јесени њихов интензитет је спласнуо, па су Московљани углавном престали да мисле о томе.

За разлику од већине европских земаља, у првој години рата у московским супермаркетима није било несташица, нити наглог скока цена основних животних намирница. Литар уља данас кошта око један евро, килограм шећера 60 центи, килограм кромпира 50 центи, литар кефира од 70 до 90 центи, килограм говедине 6 до 10 евра... У Русији нису расле цене грејања, струје, комуналних услуга, ни цене нафтних деривата, које представљају главни окидач инфлације. Литар бензина на пумпама у Москви данас је нешто мање од 60 центи. Санкције које су Русија и земље Европе на одређене прехрамбене производе почеле да уводе још 2014. подигле су продуктивност домаће пољопривреде, која се показала потпуно способна да издржи све спољне ударе и омогући нормално снабдевање домаћег тржишта.

Поред пољопривреде, туризам је још једна привредна грана која је захваљујући санкцијама доживела значајан раст. До пандемије ковида преко 15 милиона Руса путовало је иностранство. Многи сматрају да је управо је пандемија ситуираним Русима „помогла” да лакше поднесу немогућност путовања и одмора у иностранству јер су две године пре рата уведена озбиљна ограничења на путовања. Уместо на Азурној обали, Грчкој, Црној Гори и Шпанији, Руси се данас одмарају у Сочију и на Алтају, али и у Турској, Тајланду, кинеском Хајнану и Куби, државама које нису увеле санкције за руске авио-компаније. Занимљиво је да је овогодишња туристичка сезона на Криму прошла успешно. Русе нису уплашила украјинска ракетирања, као оно од 23. јуна, када је услед пада америчког „атакамса” на плажу близу Севастопоља погинуло четворо, а рањено више од 150 купача.

Ипак, у два сегмента ‒ компјутерске технологије и индустрија аутомобила, руска привреда није имала нарочитих успеха у одговору на санкције. Заиста је невероватно како земља са толиким инжењерским потенцијалом, у којој су у време СССР-а освојене многе за Запад и данас недоступне технологије, никако не успева да направи сопствени мобилни телефон. Пре десетак година помпезно је кренуо пројекат првог руског смартфона – „јотафон”. У државној корпорацији „Ростекс” су разметљиво тада тврдили да ће „јотафон” по својим карактеристикама бити реална конкуренција „ајфону”, „самсунгу” и „блекберију”. Примерак овог телефона премијер Дмитриј Медведев поклонио је и тадашњем српском премијеру Александру Вучићу. Међутим, после само пет година компанија је обуставила производњу, прогласила банкрот, а пројекат руског смартфона је заборављен.

Званична статистика говори да је и даље сваки трећи смартфон данас у Русији амерички „ајфон”, што је готово истоветно уделу америчке компаније на нивоу ЕУ. Финансијски доминација „ајфона” је још више изражена. У прошлој години је чак 40 одсто новца које су Руси потрошили на смартфоне отишло на „ајфоне”. Да ли „Епл” у Русији опстаје само због енормног профита, или се санкције на овај производ не уводе да би америчке обавештајне службе лакше пратиле прилике и интересантна лица у Русији – тешко је докучити. Портпарол Кремља Дмитриј Песков у новембру прошле године признао је да и даље користи „ајфон”.

Како нам је рекла једна пријатељица, запослена у државној агенцији у Москви, већ годину дана је „под стресом” због гласина које круже њеном радном организацијом ‒ да ће државним службеницима забранити употребу „ајфона”. Њено немушто објашњење зашто је за њу „ајфон” толико битан, гласи: „Ја сам на овај телефон навикла, користим их већ преко 15 година, биће ми стварно тешко ако будем морала да га мењам и мораћу да трошим свој новац, јер ми држава неће купити други.”

За разлику од забране „ајфона” о којој се шушка и незванично говори, председник Путин је још у септембру прошле године објавио наредбу да ће државни службеници и институције морати да пређу на аутомобиле домаће производње. Да је Путинова наредба остала пусто слово на папиру, најбоље се види на паркинзима испред руских министарства или државних институција. Тамо и даље доминирају западни и јапански аутомобили, а нема ниједне „ладе”. За разлику од „Самсунга” и „Епла”, сви западни, јапански и корејски аутомобилски брендови су непосредно након избијања рата обуставили продају и затворили своје фабрике у Русији. Неспремност домаће ауто-индустрије да одговори овом изазову дочекали су произвођачи из НР Кине. Поред „Черија”, „Џилија” и „Чангана” који су у Русији присутни већ дуже од деценије, за последње две и по године је почела званична продаја још најмање десет кинеских аутомобилских брендова.

На то да је Русија у рату и да се на 500 километара од престонице, у Курској области, воде крваве борбе, у Москви ће вас подсетити многобројни билборди и плакати на којима се позивају грађани да ступе у оружане снаге кроз потписивање уговора са Министарством одбране. Од септембра се унутар метро станица налази сто са службеницима који заинтересованим помажу око припреме и попуњавања тражене документације. Плата војника по уговору у руској војсци креће се од 208.000 рубљи (нешто више од 2.000 евра), а по потписивању се добија и једнократна исплата у висини од 800.000 рубаља.