Са ужичке калдрме у историју

Ужице – Колико је значајних Ужичана o којима се недовољно зна и пише? Шта су пропустили и кога занемарили писци лексикона, историчари, новинари... Зашто су неки ствараоци заслужни, а други заборављени? На та и слична питања покушава да одговори управо објављена књига „Са ужичке калдрме у свет успешних” аутора Зорана Жеравчића, овдашњег публицисте, која је штампана уз подршку града Ужица.

Кад се, како у уводу напомиње Жеравчић, мало загребе по историји Ужица и претражи грађа на дигиталним платформама, пажљивије прелистају старе новине и часописи, неке давно штампане књиге и мемоарска грађа, увек искрсне понеко ново име чија биографија привуче пажњу. Некадашњи „Биографски лексикон Златиборског округа” пружа увид у неколико стотина заслужних Ужичана, чије углавном кратке биографије дају штуру или непотпуну слику личности о којој се говори, подсећа аутор и додаје да постоји мноштво рођених Ужичана које су високо образовање стекли у Београду или Европи, па потом имали успешне каријере у различитим областима, од политике до спорта.

– Те личности, рођене углавном у другој половини 19. века, до сада готово непознате широј јавности, овде су предмет пажње. На списку их је преко 40, а у овој књизи нашло се тринаесторо – објашњава Жеравчић и најављује да ће за четири-пет година међу корице сабрати још петнаестак Ужичана који су оставили траг у српској историји.                                                                                Међу значајним личностима, а од завичаја заборављеним, налази се и Светислав Симић (Ужице 1865 – Швајцарска 1911), публициста, дипломата и национални радник. Био је професор гимназије у Врању, па секретар Министарства иностраних дела, српски посланик на бугарском двору, писац више књига и брошура, уредник „Српског књижевног гласника”, „Самоуправе” и других часописа. О Симићевој смрти писала је „Политика” у броју од 23. фебруара 1911.

Описана је и личност Радосава Васовића (1868–1913), професора, писца уџбеника, климатолога, једног од првих чланова Српског географског друштва. Ту је и Михаило Марковић (Ужице 1869–Загреб 1946), познати југословенски глумац из међуратног периода, оснивач позоришта, културни радник, па Драгиша Ђурић (1871–1941), филозоф, универзитетски професор, један од оснивача Српске социјалидемократске партије, ратник у ослободилачким ратовима Србије. Жеравчићева књига садржи и биографију Алексе Савића (1878–1928), уваженог лекара, управника Нишке болнице, посланика, министра народног здравља који се ангажовао на побољшању рада болница.

Међу јунацима „Ужичке калдрме” су и митрополит Јосиф Цвијовић (1878–1967), затим управник новосадског и скопског театра те секретар београдског Народног позоришта Радивоје Караџић (1884–1967), лекар, приповедач и писац 36 сатиричних прича објављених у „Политици” Драгутин Бућић (1885–1957),  борац за радничка права и политички емигрант Живко Топаловић (1886–1972), писац, официр и политичар Драгослав Смиљанић (1894–1968), теолог, писац и ратник Јелисије Андрић (1894–1925) професор, књижевник и писац уџбеника Сава Ристановић (1896–1974), као и врхунска балерина, кореограф и педагог Љубинка Добријевић (1934–2018).

Rецензент књиге др Александар В. Савић наводи да је Зоран Жеравчић професионално и зналачки обрадио тему, стављајући себи и будућим истраживачима у задатак да наставе истраживања о истакнутим Ужичанима који су недовољно познати и признати у средини где су одрастали и започињали школовање.