Како разумети америчко (не)знање

Петак, 14. новембар 2008.

Једна од тема на које амерички професори посебно реагују јесте питање знања и опширности образовања америчких средњошколаца. Питање је комплексно, а свака осуда је пребрзо донета и непромишљена. Међутим, не суде само странци, суде и Американци, а када они суде, више боли.

Данас, у школи, на скоро сваком часу сасвим случајно постављано је исто питање. При крају часа алгебре, након кратке дискусије, сви су поглед усмеравали ка мени. Професор је покренуо причу о томе како странци виде Американце. Видим двадесетак збуњених погледа који чекају одговор на питање: Мисле ли тамо далеко, у Европи да су Американци „глупи”? Професор се смеши и чека потврдан одговор. Шта странац мисли, од кључне је важности.

Кроз главу ми пролази много питања. На тренутак сам се осетио као да је став према сопственој земљи свих тих људи који ме гледају у мојим рукама. Ако им кажем да тамо далеко за њих мисле да су „глупи”, разбиће се илузија о двеста двадесет година старој нацији, која је у међувремену постала и највеличанственија у историји света, али, што је још горе, обузеће их осећај ниже вредности. Велика одговорност. Борба против предрасуда је најтежа, чини ми се. Сада сам на пола пута. С једне стране је далеки свет који мисли да су Американци мање интелигентни, а с друге стане су баш ти Американци који се питају зашто они на другој страни тако мисле.

– Прво, свуда има интелигентних и мање интелигентних људи. Не може се рећи да су Американци мање интелигентни и да сви далеки људи мисле тако – рекао сам и одахнули смо.

Али, свака предрасуда има некакво утемељење у стварности. Разумети предрасуду значи сагледати проблем и објаснити специфичност утемељења. Америка је различита, а америчко школство разликује се, пре свега, од српског. Након извесног времена, проведеног овде, чини ми се да почињем да схватам зашто странци виде Американце тако како их виде. Кључну реченицу изговорио је данас професор сликања у разговору са мном:

– Америка хоће да да исту шансу свима, сваки средњошколац заслужује подједнаку пажњу.

Заслужује ли, то је већ нека друга тема. У америчкој средњој школи сви су заједно. И добри и лоши ђаци, као и свуда, лошији су уочљивији. Нема пријемних испита, минимума, ранг-листе. То је добро за лошије ђаке, а лошије за оне добре. Међутим, градиво је кључна ствар.

(/slika2)Колико сам само пута чуо приче о епским подвизима српских ученика на размени? Ти подвизи можда изгледају епски, али никада се не поставља питање шта је до њих довело? Програм за сваки предмет потребно је прилагодити сваком појединцу, а имајући у виду да свако одељење чине ученици са најразличитијим интелектуални способностима, почев од ментално заосталих, до натпросечно интелигентних, проблем треба озбиљније промислити. Питам се како би у Србији изгледао универзални средњошколски програм и какви би критеријуми били? Колико би се књига годишње читало? О томе, о просеку, нико са те стране света не мисли када критикује ову.

Амерички школски систем, сам по себи, приморава сваког Американца на наставак школовања, јер средњошколска диплома није усмерена ни на који начин и не даје никакву квалификацију оном ко је поседује. Иако сви матуранти нису способни да заврше колеџ, њима је дата велика и непроцењива могућност. Ако имате добре оцене, имате и могућност да се бесплатно школујете на неком од најбољих светских универзитета. Али, колики је проценат Американаца који ово схватају? Постојање поменуте предрасуде говори у прилог томе да више има оних других.

Гигантска ауто-индустрија узела је маха, и начинила аутомобиле важнијим од оцена. Да ли ће светска финансијска криза, која је пре свих погодила америчке произвођаче аутомобила, утицати на заинтересованост америчких средњошколаца за школу? Надам се да хоће.