„Просвета” је име које обавезује

Културне институције се не могу продавати на исти начин као супермаркети и цементаре. Ако издавачко предузеће таквог ранга као што је „Просвета” мора да буде продато, оно не би смело да буде продато ни безусловно, ни било коме, каже за „Политику” академик и књижевник Љубомир Симовић, који је недавно сачинио нови избор своје поезије „Гост из облака” и објавио га у „Просвети”.

Залажући се за то да се приватизацијoм не направи штета овој издавачкој кући, академик Симовић наглашава:

– Пре свега, за куповину би могли да конкуришу само они који се већ баве издавачким послом. То би гарантовало да у излозима књижара, уместо књига, неће осванути фрижидери. Онај ко купује „Просвету” не купује само њене локале и магацине, него купује њену историју и традицију, купује њену улогу, купује њено високо место у култури ове земље. И то што је купио морао би да чува и да развија, у оквиру исте делатности.

– „Просвета” је име које обавезује, али је и Геца Кон име које обавезује у истој мери, и на исти начин. Ако се институције које представљају национално културно добро, и које имају национални значај, буду претварале у произвођаче или продавце цемента, или парфема, таква ће приватизација водити у примитивизацију. Ако свако данас може да купи „Просвету”, и да је претвара у шта је њему воља, бојим се да ће сутра моћи да купи и Матицу српску, и Српску књижевну задругу, и Народни музеј и Народно позориште, и да од њих такође прави шта му је воља. Надам се да до тога неће доћи – додао је академик Симовић.

Филип Давид још је једно велико „Просветино” име, и писац који се залаже за њену достојанствену будућност.

– „Просвета” је дуго година била један од најцењенијих југословенских издавача. Објавити у „Просвети” представљало је пропусницу за улазак у књижевност. Постао сам „Просветин” писац и знам колико ми је то значило, а тако је било и са култним писцима моје генерације, да споменем само Данила Киша, Мирка Ковача, Борислава Пекића. У својим најбољим годинама „Просвета” је одржавала високе критеријуме српског и југословенског издаваштва, настављајући сјајну традицију започету са оснивачем Гецом Коном. Пропадање „Просвете”, као и пропадање Нолита и БИГЗ-а, права је трагедија за нашу културу и за наше издаваштво.

Да је културна вредност „Просвете” већа и значајнија од њене тржишне вредности, истиче Филип Давид, и напомиње:

– Зато, у услове које будући купац мора да испуни обавезно треба ставити поштовање и уважавање најбоље традиције „Просвете” и Геце Кона, што подразумева објављивање врхунских дела светске књижевности и примену строгих критеријума када је у питању домаћа књижевност. Такође је важно да се купац обавеже како ће одржавати и унапредити постојеће књижаре и ширити књижарску мрежу отварањем нових књижара, у Београду и ван Београда.

М. В.