КАКО ПОБЕДИТИ ЛЕВИЈАТАНА

Нема последњих деценија председника САД који је могао да избегне Блиском истоку, било да је покушавао да разреши најдужи конфликт савременог доба, било да му је доприносио. Шта би у региону могао да уради новоизабрани 44. шеф Беле куће?

Барак Обама реторички се дистанцирао од арогантног, помпезног и тоталитарног речника администрације Џорџа В. Буша. Нови кредо „Да, ми можемо“, претвара се у новооткривено веровање у исконске вредности америчког друштва, уз истицање старог убеђења да су САД некако предодређене да мењају свет.

Иако критикован због недостатка искуства око питања спољне политике и националне безбедности, Обама је на много начина у говорима показао да је већи интернационалиста него што је то био Буш пре него што је терор засуо Америку 11. септембра 2001. Овај реторички заокрет обновио је оптимизам и кључан је за суочавање са „ирачким синдромом“ који последњих година притиска Америку и свет.

Заокрет је истовремено предуслов обнове погубљеног моралног ауторитета САД у међународној политици. „Обама фактор“ могао би да залечи ране које су Америци нанели неоконзервативци катастрофом у Ираку и све опаснијим стратешким промашајима по Авганистану.

Шта када обави те пројекте на начин на који је обећао? Нису усамљена страховања, читам по разним новинама аутора из Трећег света, да би у реализацији америчких стратешких интереса и Обама могао да заврши као господар који није спреман да се одрекне мотке у рукама. Рецимо у случају Ирана.

Режим у Техерану биће први озбиљан тест спољне политике нове администрације. Упркос ратоборне и љутите реторике тврдог крила иранске теократије и политике, сасвим саображене америчким узорима, расте уверење да Иран дипломатским путем може да прихвати „амерички фактор“ у свету а да при том не запостави сопствене стратешке интересе. Може ли Обама?

Ирански председник Махмуд Ахмадинежад тешко да је особа овакве мисије, али управо је он Обами послао честитку сасвим неуобичајену за праксу оштре конфронтације која карактерише односе две земље од времена исламске револуције 1979. Да ли је се дошло до сазнања да приближавање „великој сатани“ може да оствари само неко с потврђено чврстим реномеом Ахмадинежада и да такве заокрете не треба препуштати иранским реформистима какав је деведесетих био председник Мохамад Хатами кога је десница растргла због „издаје“ Хомеинијевих идеала?

Да ли је то израз консензуса унутар Исламске Републике да је обнова дипломатске сарадње добродошла, да ће Иран испунити обећање врховног вође ајатолаха Хамнеија да је Техеран спреман да разговара са сваким америчким председником сем Буша?

Није на колумнисти да пророкује или саветује, али уверен сам да многи Европљани, Арапи, муслимани, Кубанци или Венецуеланци с нестрпљењем очекују Обамин одговор на изазове савременог света. На Обами је да покаже да је способан да победи Левијатана који је жарио светом. Да је у стању да суштински рашчисти с Бушовом митологијом.

Где год да погледа по Блиском истоку, Обама може да види само проблеме: фрагментисани Ирак у рату, оснажени археривал Иран, хаотични Либан, подељени Палестинци и закључан мировни процес са Израелом, непосустали тероризам, увек сумњива Сирија.

Сирија се после осам мрачних година у односима Вашингтона и Дамаска – током којих је Буш користио сва средства, од економских санкција до политичког притиска како би изоловао власт председника Башара ел-Асада – обрадовала Обами.

Од новог председника сада зависи да ли ће Асад бити утицајни миротворац или моћни зачин сукоба. Уколико Вашингтон жели наставак рата против тероризма, тражи часно извлачење из Ирака, нада се стабилном и уједињеном Либану и подржава свеобухватно израелско-арапско решење, мораће да мења политику према Дамаску.

Ништа мање озбиљан изазов чека новог председника на израелско-палестинском полигону. Када 20. јануара буде ушао у Белу кућу донеће нова страховања. Овога пута више Израелцима него Палестинцима.

Без обзира на досије о подршци Израелу током гласања у Сенату, без обзира на све изјаве храбрења стратешког савезника или на чињеницу да је летос Израел укључио у своју мини туру, Израелци су, као и знатан део америчких Јевреја, све време били више наклоњени републиканцу Џону Мекејну.

Одговор ове неуобичајене сумње у кандидата демократа је једноставан: Обамино порекло, његово арапско средње име и боја коже. Брзо је идентификован с Трећим светом, а то подразумева са исконском жељом да се супротстави угњетавању и окупацији, да подржи борбу за национално ослобођење. Нема потребе трошити много речи: то су ставови критични према Израелу и окупацији палестинске земље.

Када се томе поново дода Обамина прокламована жеља да прекине с Бушовом политиком како би Америци повратио популарност, то би значило и удаљавање од политике превелике блискости Израелу због чега су Буша подједнако критиковали европски савезници и Арапи.

Све се додатно компликује очитим заокретом израелског бирачког тела ка десници и реалној могућност да њен шампион, Бенјамин Нетанјаху, на изборима 10. фебруара, поново добије премијерску фотељу.

Обама се, истина, већ обећао пројекту израелско-палестинског мира и не намерава да одустане од Бушовог решења стварања две државе. То подразумева да би лако могао да дође у сукоб с Нетанјахуом који одбија преговоре о коначном решењу и инсистира на територијалном статусу кво.

За разлику од Буша, тешко је претпоставити да би Обама охрабривао Израел на непопуларну употребу силе која је увек наносила штету имиџу Израела као једине демократије региона. Тешко да би допустио блокаду појаса Газе којом влада радикални, али од народа изабрани Хамас.

За разлику од Буша, који је подржао израелско извлачење из Газе али допуштао Израелцима да граде нова јеврејска насеља у подручјима унутар проблематичног Зида раздвајања, од Обаме се очекује да буде отпорнији према новим насељеницима Западне обале, посебно пројекту Е1 поред Јерусалима.

У америчко-изарелским односима и те како су важни Иран и Сирија. Упркос упозоравања на „егзистенцијалне претње“ садржане у Ахмадинежадовим витриолским изјавама да „Израел треба да нестане“, унутар израелског естаблишмента нараста сагласност да решење није у бомбардовању спорних иранских нуклеарних постројења, чак и ако часовник куца „време без повратка“ за годину или две.

Обамина наговештена спремност да преговара у Израелу се тумачи као знак слабости према терористима, чак и као мирење с нуклеарним статусом Ирана. Обамино евентуално уклањање Бушове аверзије према директним преговорима Израела и Сирије у супротности је с Нетанјахуовим „дефинитивно не“ повратку Голана.

Забринута је и израелска политичка левица, која је поздравила Обаму надајући се обновљеном америчком ангажману у посусталом мировном процесу. Страхује се да нови станар Беле куће, пре свега због акутних проблема с домаћом економијом, неће имати ни енергије ни интереса – па би упуштање проблема могло да води неком новом сукобу Израела и Арапа.

Управо спречавање рата на Блиском истоку и превођење акутне кризе на терен дипломатије биће регионални тест Обамине политике. Неки његови претходници у томе су били успешни: Ајзенхауер после Суецког рата 1956, Никсон после рата 1973, Буш Старији уочи Заливског рата 1991, Буш Млађи био је фијаско: после инвазије Ирака 2003. пропао је пројекат регионалног мира. Остао је само рат.

И док се Израел припрема на нову рунду сукоба с палестинским Хамасом, либанским хезболасима, Ираном и Сиријом, уверен сам да ни Обама неће успети да утекне кризи Блиског истока.