Криза „ломи” Ирце

ШВЕДСКА СЕ ПРИКЉУЧИЛА ВЕЋИНИ ЧЛАНИЦА ЕУ које су прихватиле план за реформу Уније – Лисабонски споразум. Тиме је ова скандинавска држава постала 23. чланица „клуба” реформаторских земаља и сада се чекају још само четири одлуке: Немачке, Пољске, Чешке и Ирске.

Одлука у шведском парламенту усвојена је после вишечасовне расправе у којој су глас против Лисабонског уговора подигли само посланици зелених и левичарских странка. Њихов одбијајући став темељио се на оцени да реформски пакет, договорен у главном граду Португала, „производи” превелику концентрацију власти у Бриселу.

Одлучивање о Лисабонском споразуму изазвало је у Шведској веома малу медијску пажњу. Односи са ЕУ већ више од једне деценије – 1995. одржан је референдум на којем за длаку није прошао предлог да Шведска напусти Унију – нису у главном фокусу интересовања. Противници „бриселске супердржаве” су у међувремену прилично ослабили и, како показују испитивања јавног мњења, евроскептици немају, као некада, подршку више од половине шведских грађана.

Изјашњавање Шведске о Лисабонском споразуму оживело је и наду да би дуго очекивана реформа ЕУ ипак могла да постане реалност. Под утиском шведског „да” могао би се донети површан закључак да се полако топи отпор противника реформи. Таква процена сигурно је преурањена јер се тек очекује изјашњавање о Лисабонском споразуму најгласнијих противника – Пољске и Чешке. Осим тога за Унију је потпуна непознаница шта ће, на крају, рећи Ирци.

Као што је познато „Лисабон” је једном одбијен на ирском референдуму после чега се чинило да од реформског посла неће бити ништа. Ситуација се у међувремену знатно изменила. Светска економска криза закуцала је озбиљно и на врата Ираца „ломећи” њихово нерасположење према ЕУ. Анкете показују да би данас већина Ираца гласала за Лисабонски споразум а ирски шеф дипломатије Мајкл Мартин је саопштио да ће влада пре наредног европског самита –11. и 12. децембра – одлучити да ли ће бити организован и други референдум. Претпоставља се да би, у том случају, ново ирско гласање о Лисабонском споразуму било одржано следеће јесени.

РУСИЈА ЈЕ МАЛО ПРОМЕНИЛА УСТАВ. Доњи дом руске Думе усвојио је, убедљивом већином, предложене амандмане којима се мандат председника државе продужава са четири на шест година, а мандат посланика са четири на пет година.

Измена устава обављена је изузетном брзином. Председник Дмитриј Медведев поднео је Думи одговарајући предлог 11. новембра после чега су посланици ефикасно обавили сва три неопходна читања и гласања како би промене биле усвојене. Отпор у Думи био је готово симболичан. Како преносе руски медији једино је лидер комуниста Генадиј Зјуганов завапио да ће „председник имати више власти него генерални секретар КП Совјетског Савеза, цар и фараон заједно”.

Брзина којом је изведена девета промена устава Руске Федерације у 15-годишњој историји постојања ове државе и садржај предложених амандмана били су повод за бројне спекулације. У свим извештајима, анализама и предвиђањима једно име било је назаобилазно – Владимир Путин.

Западни медији једногласно закључују да је бивши председник а садашњи премијер Русије главни покретач ове уставне промене. Подсетимо, Владимир Путин је ове године прешао из председничког у премијерски кабинет јер по слову руског устава није имао право на још један мандат. Још за време Путиновог председниковања појавила се иницијатива за уставну промену која би омогућила да он остане на челу Русије и трећи мандат. Путин, међутим, није искористио такву шансу већ се определио за елегантније решење – постао је премијер.

Шта ће се догодити када промена руског устава ступи на снагу незахвално је прогнозирати. Западни медији спекулишу с неколико сценарија. По првом већ на пролеће садашњи председник Дмитриј Медведев поднеће оставку и биће расписани ванредни избори на којима Путин сигурно побеђује. Друга варијанта каже да ће председнички избори бити одржани кроз две године и да би тада Путин и Медведев опет заменили функције. Трећа прогноза каже да ће Медведев окончати председнички мандат после чега се на председнички трон враћа Путин који би, у идеалном случају, могао да остане на власти пуних 12 година.

ВАШИНГТОН И МОСКВА НИСУ УСПЕЛИ ДА СЕ ДОГОВОРЕ о нацрту новог споразума о нуклеарном оружју. Преговори су одржани у Женеви а поред Русије и САД у разговорима су учествовали представници бивших совјетских република Белорусије, Украјине и Казахстана.

Женевски преговори били су заправо покушај да се обезбеди континуитет у нуклеарном разоружању започет почетком деведесетих година прошлог века када је пописан Споразум о смањењу стратешког нуклеарног наоружања – Старт – којим се смањују и ограничавају војни арсенали бившег Совјетског Савеза и САД.

Поменути споразум потписан је 1991. и његова важност истиче 5. децембра 2009.

На преговорима у Женеви Русија и САД наступиле су са различитим преговарачким циљем: Москва је желела нови обавезујући споразум, док се Вашингтон залаже за неформални договор. Ова разлика није, међутим, и основни проблем. Односи Русије и САД су у изузетно „хладној” фази: нешто због војног обрачуна Москве са Грузијом а још више због намере Вашингтона да формира антиракетни штит у централној Европи. Русија у томе види претњу за своју безбедност и најављује противмере међу којима се спомиње постављење ракета у Калињинграду. У таквој атмосфери тешко је очекивати да буде договорен неки нови споразум о нуклеарном оружју.