„Између Дунава и Рајне” – ликовна прича

Ликовну причу, која у себи поседује лирске и филозофске елементе, уметница Софија Јечина, представила је на изложби „Између Дунава и Рајне” која је отворена у галерији „Мењачница” под кровом Гете института у Кнез Михаиловој улици.  

– Жеља ми је да на овој поставци покажем она места где се Рајна и Дунав рађају, стапају и преплићу своје судбине – истакла је ауторка. Приближавајући публици ову свеобухватну уметничку тему, сликарка је „ухватила” и нит Кадинског, према чијем мишљењу, све на свету подлеже истим законима: музика, природа, визуелна уметност, смена годишњих доба, плес...

– Рађамо се, живимо и умиремо у истом ритму од апсолутно белог (велике тишине Универзума) до црног непокретног ништавила након гашења Сунца. Наш живот, дакле, као и сваки други природни процес, тече по истом сценарију, то јесте путањом од божанског стварања до смртоносног разрушења и обрнуто. Најсавршенији пример овог феномена, у природи јесте водопад, на пример: камен створен од минерала на бази воде на крају уништава иста та вода – каже ауторка и подсећа да тиха вода брег рони или да вода обликује камен, мењајући своје супстанце и форме, камен не мења сопствени садржај.
Истим тим открићем, подсећа Јечина, руководио се Паул Кле када је приказивао музику на платну: визуелне форме понављале су композицију музичких, пратећи заједнички ритам и стапајући се у једно. Како је свака музика у својој  суштини апстрактна, управо се беспредметна уметност одражава у њој као у огледалу - од музичке паузе до тишине кроз игру нотних половина и четвртина – објашњава Софија, и пита се: „Где је, дакле, место уметности у овом црно-белом циклусу стварања и уништења? У ком се тренутку она рађа и када се може рећи да је слика готова?”.
 У даљем тумачењу Софија Јечина каже да она као уметник дефинише за себе три стадијума.

– На примеру стварања једне слике детаљно бих описала сваки од њих. У првој фази уметност се рађа из хаоса. Хаос је апстрактан, па су први потези увек хаотични. Слични су библијским мотивима настанка Земље.

Грудве глине скрнаве бело платно и нови се живот рађа кроз бол.
У другој фази хаос се мора уредити. Нови живот ниче у рационалном. Свака слика садржи поруку и она мора бити читљива језиком који гледалац разуме. На рушевинама уништеног старог појављује се нови живот. Темељно и по прописима, испуњавајући цео простор својим „рационом”, слика оживљава, боје и облици добијају свој карактер. Српска реч „занат” - вештина и професионалност најбоље описује ову фазу – каже Јечина и додаје да су у трећој, последњој фази емоције и поетика. Оне чине завршницу стварања слике. Оно што се назива општеприхваћеном речју „лепота”.

–Дражесни детаљи, деликатни прелази боја, посебна неухватљива стања. Оно невидљиво што је готово немогуће описати: тишина у ноћи, треперење сунчевог зрака, шум таласа, ветар и звиждук птица. Лирика која је саставни део сваког уметничког дела. Да би слика успела, није довољна само једна од ових тачака. На пример, ако стваралаштво заснивамо на лирици, морамо имати на уму да је лепота пролазна појава која нема дубину. Није довољно ни професионално владање техником. Зато за мене као уметника постоји једно правило: када слика у било којој фази дође до „мртве тачке”, узмите црну боју и вратите се на почетак - на уништење. Сигурна сам да се уз правилно уништење слика може сама поново родити. Зато на овој изложби, као што сам рекла и на отварању поставке, желела бих да покажем она места где се Рајна и Дунав рађају, стапају и преплићу своје судбине и тиме постају управо онај идеалан феномен вечног поновног рађања. Уметност почиње белим платном које скрнавимо својим мислима. Нови живот не може настати без бола, нова се слика не може родити без разрушења. Уметник је демијург, уметник је водопад у ком камен рађа воду, а не обрнуто – закључује Софија Јечина.

Ова уметница рођена је у Русији, а тренутно живи у нашој земљи. Чланица је Руског удружења уметника и Међународног удружења уметности, у партнерству са Унеском. Захваљујући стипендији Удружења ликовних уметника Шпајер 2013. године боравила је у Немачкој, а од 2015. године води уметнички пројекат „Између Дунава и Рајне” који ју је довео у Србију.
Софија Јечина је до сада имала 34 самосталне поставке и учествовала је на око 100 групних изложби широм света. Члан је Међународне федерације новинара. Објавила је књиге „30 слика Хелме” и „Београд у плавом”.