Ново грчко филмско пролеће

65. СОЛУН

Солун – Распоређени у неколико различитих програмских целина, грчки филмови, један по један, излазе на видело пред критичарским оком, публиком и различитим жиријима који ће и на њих обратити пажњу.

Рађени углавном у копродукцији са другим европским земљама, јер је то најчешће једини начин да уопште буду снимљени, грчки филмови су већ дужи период у међународном фестивалском налету. Често високо цењени и високо оцењени. Сада на 65. ТИФФ међу собом мере своје уметничке и занатске вредности.

Један од такмичарских филмова вредних пажње је и „Лов” Христоса Питараса, својеврсна студија карактера човека који је био сведок многих глупости у свом животу, са пуно емоција које бујају испод површине, споријег ритма, снимљен у аналогном стилу и са крупним зрном. Главни јунак је средовечни усамљени занатлија Јанис, који животне утехе проналази у лову на птице и у ручној изради накита. Његов комшија Илијас ради у ноћној смени као чувар, те његов пас, којег иначе стално малтретира, остаје сам на тераси да лаје и запомаже по целу ноћ због чега Јанис нема сна. После смрти отуђене мајке Јанисови живци додатно попуштају и судар и обрачун са Илијасом постаје неизбежан. Питарасов универзум пулсира понекад и непримереним моралним стандардима (убијање и малтретирање животиња), али он за то проналази покриће у готово урођеној иронији Јанисове љубави према лову и његовој емпатији према псима. „Лов” је од оних филмова који ће после Солуна наставити свој фестивалски живот. Привлачна је та фотографија тамнијих тонова примерена шумском пејзажу.

Живе боје сунца, мора и неба доноси дебитантски дугометражни филм „Кјука – Пре него што се лето заврши” Костиса Карамунтаниса, са којим он наставља триологију о одрастању започету кратким филмом „Киоку”, кућним видео-колажом о тинејџерским годинама који је снимио 2018. године. Овом самоуком грчком редитељу сада је пошло за руком да са својим разиграним и неконвенционалним ставом према приповедању „скроји” филм пун убрзања, оштрих резова, повремено и експеримента и да пред публику донесе горко-слатку породичну драму.

Летње је доба и Константинос и Елса плове ка острву Порос на одмор са својим оцем Бабисом. Док се купају, сунчају и склапају нова пријатељства, брат и сестра упознају и своју мајку Ану, која их је напустила док су били бебе. Овај сусрет ће резултирати сунчаним, и смешним и тужним путовањем одрастања пуним и емотивних олујних облака. Динамика међу ликовима чланова породице говори и о годинама заједничких тајни и свађа, али и међусобне љубави самохраног оца и његове тинејџерске деце. Карамунтанис је фокусиран на њихову интеракцију често замрзавајући кадар или га понављајући, стварајући тако осећај присећања након догађаја у мислима својих јунака.

И у Питарасовом „Лову” и у Карамунтанисовом „Кјука” музика и звук имају важну улогу, а управо је то и главна тема мастеркласа на 65. Солунском фестивалу. На тему улоге филмске музике у препуној дворани своју једночасовну мајсторску радионицу одржао је плодни пољски композитор Збигњев Прајснер, прослављен још радом у филмовима Кшиштофа Кишловског, али и Сорентина, Винтерберга и Теренса Малика. Говорећи о филмској музици Прајснер је између осталог рекао: – Филм је као особа. Имамо руке, стопала, ноге, главу, све оне делове који чине тело, а то исто важи и за филм. Састављен је из више делова, од којих је један музика. Када гледам филм, слушам га и обрађујем како да направим звучни запис. Музика је један и једини метафизички аспект филма. Ми је не видимо, само је чујемо и осећамо.

Причајући са великим поштовањем и емоцијама и о својој сарадњи са Кишловским, композитор је публици испричао и следеће:

– Кишловски ће ме највероватније пратити цео живот. Неоспорна је чињеница да смо за девет година заједничког рада сарађивали на 17 филмова. Искрено да вам кажем, од 1988. до 1995. не памтим ништа друго из свог живота, осим компоновања музике. Кишловски је био веома брз момак. Писао је брзо. Људи су увек мислили да смо тужни, али у стварности то уопште није био случај. Упознао сам га 1984. Послао ми је телеграм у којем је писало: „Можемо ли се наћи у Варшави?” И тако се ми нађемо, прође пет минута, а нико не проговори ни реч, а имао сам за сат времена повратни воз за Краков. И онда је он проговорио: „Шта је са мало вотке?”, а у Пољској када наручите пиће добијете и нешто да грицнете. Пола сата касније цео сто је био испуњен свим врстама јела и ми смо остали тако целу ноћ, а после и свих тих девет година заједничког рада...