Novo grčko filmsko proleće

65. SOLUN

Solun – Raspoređeni u nekoliko različitih programskih celina, grčki filmovi, jedan po jedan, izlaze na videlo pred kritičarskim okom, publikom i različitim žirijima koji će i na njih obratiti pažnju.

Rađeni uglavnom u koprodukciji sa drugim evropskim zemljama, jer je to najčešće jedini način da uopšte budu snimljeni, grčki filmovi su već duži period u međunarodnom festivalskom naletu. Često visoko cenjeni i visoko ocenjeni. Sada na 65. TIFF među sobom mere svoje umetničke i zanatske vrednosti.

Jedan od takmičarskih filmova vrednih pažnje je i „Lov” Hristosa Pitarasa, svojevrsna studija karaktera čoveka koji je bio svedok mnogih gluposti u svom životu, sa puno emocija koje bujaju ispod površine, sporijeg ritma, snimljen u analognom stilu i sa krupnim zrnom. Glavni junak je sredovečni usamljeni zanatlija Janis, koji životne utehe pronalazi u lovu na ptice i u ručnoj izradi nakita. Njegov komšija Ilijas radi u noćnoj smeni kao čuvar, te njegov pas, kojeg inače stalno maltretira, ostaje sam na terasi da laje i zapomaže po celu noć zbog čega Janis nema sna. Posle smrti otuđene majke Janisovi živci dodatno popuštaju i sudar i obračun sa Ilijasom postaje neizbežan. Pitarasov univerzum pulsira ponekad i neprimerenim moralnim standardima (ubijanje i maltretiranje životinja), ali on za to pronalazi pokriće u gotovo urođenoj ironiji Janisove ljubavi prema lovu i njegovoj empatiji prema psima. „Lov” je od onih filmova koji će posle Soluna nastaviti svoj festivalski život. Privlačna je ta fotografija tamnijih tonova primerena šumskom pejzažu.

Žive boje sunca, mora i neba donosi debitantski dugometražni film „Kjuka – Pre nego što se leto završi” Kostisa Karamuntanisa, sa kojim on nastavlja triologiju o odrastanju započetu kratkim filmom „Kioku”, kućnim video-kolažom o tinejdžerskim godinama koji je snimio 2018. godine. Ovom samoukom grčkom reditelju sada je pošlo za rukom da sa svojim razigranim i nekonvencionalnim stavom prema pripovedanju „skroji” film pun ubrzanja, oštrih rezova, povremeno i eksperimenta i da pred publiku donese gorko-slatku porodičnu dramu.

Letnje je doba i Konstantinos i Elsa plove ka ostrvu Poros na odmor sa svojim ocem Babisom. Dok se kupaju, sunčaju i sklapaju nova prijateljstva, brat i sestra upoznaju i svoju majku Anu, koja ih je napustila dok su bili bebe. Ovaj susret će rezultirati sunčanim, i smešnim i tužnim putovanjem odrastanja punim i emotivnih olujnih oblaka. Dinamika među likovima članova porodice govori i o godinama zajedničkih tajni i svađa, ali i međusobne ljubavi samohranog oca i njegove tinejdžerske dece. Karamuntanis je fokusiran na njihovu interakciju često zamrzavajući kadar ili ga ponavljajući, stvarajući tako osećaj prisećanja nakon događaja u mislima svojih junaka.

I u Pitarasovom „Lovu” i u Karamuntanisovom „Kjuka” muzika i zvuk imaju važnu ulogu, a upravo je to i glavna tema masterklasa na 65. Solunskom festivalu. Na temu uloge filmske muzike u prepunoj dvorani svoju jednočasovnu majstorsku radionicu održao je plodni poljski kompozitor Zbignjev Prajsner, proslavljen još radom u filmovima Kšištofa Kišlovskog, ali i Sorentina, Vinterberga i Terensa Malika. Govoreći o filmskoj muzici Prajsner je između ostalog rekao: – Film je kao osoba. Imamo ruke, stopala, noge, glavu, sve one delove koji čine telo, a to isto važi i za film. Sastavljen je iz više delova, od kojih je jedan muzika. Kada gledam film, slušam ga i obrađujem kako da napravim zvučni zapis. Muzika je jedan i jedini metafizički aspekt filma. Mi je ne vidimo, samo je čujemo i osećamo.

Pričajući sa velikim poštovanjem i emocijama i o svojoj saradnji sa Kišlovskim, kompozitor je publici ispričao i sledeće:

– Kišlovski će me najverovatnije pratiti ceo život. Neosporna je činjenica da smo za devet godina zajedničkog rada sarađivali na 17 filmova. Iskreno da vam kažem, od 1988. do 1995. ne pamtim ništa drugo iz svog života, osim komponovanja muzike. Kišlovski je bio veoma brz momak. Pisao je brzo. Ljudi su uvek mislili da smo tužni, ali u stvarnosti to uopšte nije bio slučaj. Upoznao sam ga 1984. Poslao mi je telegram u kojem je pisalo: „Možemo li se naći u Varšavi?” I tako se mi nađemo, prođe pet minuta, a niko ne progovori ni reč, a imao sam za sat vremena povratni voz za Krakov. I onda je on progovorio: „Šta je sa malo votke?”, a u Poljskoj kada naručite piće dobijete i nešto da gricnete. Pola sata kasnije ceo sto je bio ispunjen svim vrstama jela i mi smo ostali tako celu noć, a posle i svih tih devet godina zajedničkog rada...