Кад Срби „трампују”

Нарцисоидан, робустан, пребогат и политички некоректан, Доналд Трамп је постао савршени микс тајкуна, ријалити звезде, кечера, Дока Холидеја и политичког генија. Каубој из Њујорка послагао је све коцкице, од Илона Маска до Мела Гибсона, како би одувао вашингтонски отуђени естаблишмент и екстремне либерале. 
Потцењиван и омаловажаван, политички десперадо је у кампањи вестернизоване митологије инсистирао да у подели улога „добар”, „лош”, „зао” обједини све три особине и истакне их као своје врлине, показавши да је политички чаробњак и осмо светско чудо. Како другачије назвати човека који је преживео два атентата током кампање и којег су амерички мејнстрим медији описивали као Хитлера, али америчког, уз обавезну мантру да је Доналд смртна опасност за демократију. 
Али председник Сједињених Држава је достигао лествицу оца свих популиста Силвија Берлусконија и свакако да је његов штаб имао у виду тај феномен. Све што би друге упропастило, Трампа је уздизало. Све што другима није било дозвољено, њему јесте. И она половина која га не воли, потајно му се диви, јер је он ходајући, урнебесни, шармантни, арогантни и детињасти, а истовремено опаки животопис сваког Американца и њихових предака који су освајали континент. Његова порука бирачима, која би могла да се преточи у једну реченицу – Погледајте мене и видећете себе – била је његов заводљив, а неизговорени слоган бирачима, далеко приступачнији него политичке и правне мантре које су му биле досадне, попут оних које су изговарали тимова тужилаца који су га прогонили и тимова адвоката који су га бранили. 
Али то је Трамп и то је Америка. 
Пала је ноћ и атмосфера у студију Си-Ен-Ена током изборне ноћи постала је депресивна када је постало јасно да Доналд Трамп побеђује на председничким изборима. Карта која је показивала плави зид и комбинације за победу Камале великом брзином је црвенела. Новинари и аналитичари су постајали снуждени, анализирајући шта је пошло по злу. „Америка није гласала за Трампа колико је ово референдум о лошој политици демократа”, говорили су као да се посипају пепелом. Размишљали су како ће се осећати Камала Харис ујутру, када устане и види да је Америка гласала за човека кога је називала диктатором и фашистом који ће изазвати крвопролиће. 
Закључили су да су за Доналда гласали латино мушкарци, потом млади који су први пут изашли на биралишта, али су ипак превагу однеле жене из предграђа, које нису толико мариле за питање абортуса колико због тога што немају новца да купе основне животне намирнице. Хлеб и путер од кикирикија, рецимо. А кад смо код кикирикија, Трамп је чак профитирао и по питању заштите кућних љубимаца и то не само паса и мачака, већ и глобално познате веверице Пинат чији је „дух” протрчао бином на којој је Камала држала губитнички говор.

Инфлација је појела Камалу Харис, невидљиву потпредседницу САД која је улетела у трку пошто је постало јасно да председник Џозеф Бајден због свог лошег здравственог стања и јасних знакова деменције не може да изнесе кампању и да ће га Трамп самлети. 
Али за разлику од Камале, Џозеф је политичка громада старе Америке и онај који је одлучио да га замени као да је у тајности радио за Трампа. Од оног тренутка када је под још спорним околностима склоњен од моћних играча Барака Обаме, Американцима је бљеснуо пред очима један од најапсурднијих догађаја у историји предизборних кампања. Како Бајден може водити САД, а није у стању да води председничку кампању? Било је то политичко самоубиство првог степена. 
Престројавања у структурама америчке моћи постала су незаустављива, иако су амерички мејнстрим медији и агенције за истраживање јавног мњења покушали да подигну рејтинге госпође Харис. Лењи Стејт департмент, како се назива амерички вашингтонски естаблишмент, остао је заробљен у Фукујаминој теорији о коначној победи либералне демократије, док су се савршено исфенирани професори престижних америчких универзитета, попут Џоа Хопкинса, унутар затворених клубова и у ТВ студијима, представљали као искључиви власници лиценци за издавање потврде о родослову демократа. Трамп и његов штаб чинили су сасвим супротно од фразеолога Демократске партије. Упадали су у паралелне светове подкаста, стриминга и ко ће га знати каквих све ћумеза интернет света у којима обитавају млади Американци који су побегли од економске катастрофе која је погодила њихове родитеље уништавањем индустрије и економским крахом, који их прогони још од 2008. године. 
Бели хетеросекусални тинејџери, који су у култној серији „Бели лотос” описани као најугроженија група у Америци, у Трампу су видели спасиоца. Потом, Латиноси и Афромаериканци под диктатуром „воук” културе, падом стандарда и ектремним социјалним поделама, не могу да поднесу да им синови декретима постају ћерке или обрнуто, док истовремено раде по неколико послова да би преживели. Не само дуж линије колебљивих држава већ и ван Плавог зида, традиционалног индустријског појаса дуж Америке којом је владала Демократска странка, без куцања је улазио Доналд Трамп са својим ратоборним изјавама, најављујући да ће бескомпромисно исушити америчку лицемерну мочвару. 
Трамп и његова екипа схватају промене које се одвијају, а онога тренутка када се Доналду придружује Илон Маск, најтајанственији човек света, визионар и узгред, најбогатији тип на планети земљи и универзуму, вероватно све до Марса, постаје јасно да се унутар Америке врши трансфер моћи. Америчка одлично обавештена птичица са добрим везама у Републиканској и Демократској партији рекла ми је да су две недеље пре избора најбогатији банкари, менаџери хеџ-фондова и суперкорпорација лично позивали Трампа, заклињући се да су спремни да му пољубе руку, као новом америчком дону, чим се затворе биралишта. 
Ко није био спреман да то препозна спада у школу политичке наиве, јер је и Џеф Безос, један од најбогатијих Американаца који се мота ту негде, поред Маска, као власник „Вашингтон поста”, одлучио да се угледни политички дневник одрекне подршке демократама и постане уређивачки статусно неутралан. 
Трамп и Маск, блесавећи се у спотовима и наступајући као мачо типови у силним вишечасовним гостовањима у подкастима и алтернативним медијима, продирали су у неистражену, отуђену Америку, присвајајући је за себе, док су са друге стране, почели да откупљују пакете златних акција дубоке државе, постајући њени сувласници. Наравно да дубоку државу не чине неки мрачњаци који се крију по мрачним собама и лочу крв уместо рујна вина, већ су то шефови мегакорпорација, бивши и садашњи шефови обавештајних агенција или представници њихових фракција, као и генерали, бивши и садашњи, које окупља заједнички интерес, а то је контрола глобалних токова капитала, финансија и медија. 
Отуда не чуди што су Трампу, још пре званичног објављивања изборних резултата, почеле да рафално пристижу честитке светских лидера, међу којима је један од првих био и председник Србије Александар Вучић. Он је такође био један од оних који су знали резултате много пре него што су Американци почели да гласају. Не само зато што је на вези са Ричардом Гренелом већ због тога што припада играчима који умеју да препознају глобалне процесе и уграде се у њихове токове. 
Није толико битно да ли ће Гренел постати државни секретар или саветник за националну безбедност Доналда Трампа, али булдожер Рик је један од најповерљивијих председникових људи, а како је једно време био изасланик за Балкан и шеф свих америчких тајних служби, Срби коначно могу да кажу да имају блиског човека у самом зигурату моћи идеолошки редизајнираног Вашингтона. 
Како су се, коначно, и пре избора, у анкетама Срби изјаснили као народ који убедљиво највише подржава Трампа ван Америке, председник САД ће на то највероватније обратити пажњу. Сујетан какав јесте, шеф Беле куће је правио беле и црне листе оних који су га подржавали и оних који су хтели да га униште, те би могао да, приликом доласка у Европу чији западни део поприлично презире, посети и Србију. Дочекали би га срдачније од Путина. Али док Срби „трампују”, Албанци се престројавају у ходу, па се још разматра да ли је Беџет Пацоли заиста био у Трамповом штабу или је послао фото-шоп. Док се то открије, Пацоли вероватно већ спрема камен темељац за споменик Трампу. Онај, Клинтонов у Приштини, можда заврши поред Тита. Негде у подруму.