Победе и прве недаће

Напад Двојне монархије на Србију покренуо је Русију да у можда једном од најтежих тренутака српске историје стане на њену страну. То је покренуло механизам међународних савеза. Немачка је објавила рат Русији, а Француска стала на страну свог савезника. Након краткотрајног оклевања, подстакнута немачким уласком у неутралну Белгију, у сукоб је ушла и Велика Британија. Мада су за Централне силе (Немачку и Аустроугарску) далеко важнији били Западни и Источни фронт, Беч се одлучио да одмах нападне Србију – мање из стратешких, а више из политичких разлога, који су том нападу, у неку руку, давали карактер казнене експедиције. Потценивши снагу српске војске, Аустроугарска је тиме ослабила фронт против Русије.

Наспрам Двојне монархије стајала је земља у којој, упркос оскудевању у наоружању и опреми, борбени морал је био висок, што је показала брзо и успешно извршена мобилизација. Августовски упад недовољно концентрисаних аустроугарских снага у Србију завршио се њиховим потпуним поразом у Церској бици. Због илузија о брзом завршетку рата велике савезнице из Антанте (Русија, Француска и Велика Британија) подстакле су Србију на офанзиву према Хабзбуршкој монархији. Почетком септембра српски продор у Срем претворио се у повлачење са великим губицима. Уследиле су позиционе борбе око Дрине, али и краткотрајан упад србијанске Ужичке и црногорске Санџачке војске у источну Босну.

Нова аустроугарска офанзива на Србију почела је крајем октобра, преко Дрине и Саве. Српска војска се постепено повлачила, док су непријатељске трупе и приликом овог напредовања вршиле злочине над цивилним становништвом. Околности у којима се нашла српска војска постале су нарочито тешке током новембра. И Београд, престоница земље, морао је бити напуштен без борбе. Мислило се, чак и код савезника, да је Србија на умору. Преокрет се десио 3. децембра. Прва армија, под командом генерала Живојина Мишића, на планини Сувобор извршила је контранапад. Аустроугарска војска је била разбијена. Колубарска битка је представљала велику победу српског оружја, после које је непријатељска армија, уз велике губитке, истерана из Србије. Две велике победе у 1914. донеле су Србији пажњу политичара и јавног мњења савезничких држава.

Истовремено са дешавањима на бојном пољу, Србија је била изложена дипломатском притиску великих савезника, који су њене интересе, у складу са општим ратним потребама, потчињавали настојањима да придобију неутралне државе за улазак у рат на својој страни. Од Србије, која је у великој мери зависила од савезничких кредита и материјалне помоћи, тражено је да Бугарској уступи део територије у Македонији стечене после балканских ратова. Заузврат су јој нуђена неодређена обећања за територијална проширења на рачун Аустроугарске. Ово је за српску владу било недовољно, тим пре што је дотад већ увелико уобличила свој југословенски програм, озваничен Нишком декларацијом 7. децембра 1914. године. Приликом преговора са Италијом и Румунијом у вези са њиховим уласком у рат, велики савезници су нудили територије које је насељавало српско или, генерално, јужнословенско становништво. Помоћник министра иностраних дела Јован Јовановић Пижон, због бројних притисака за уступке, назвао је текући сукоб „ратом за поделу Срба”.

Следећа ратна, 1915. година почела је затишјем на српском фронту. Оно је трајало све до јесени, упркос захтевима савезника да српска војска предузме офанзивне акције како би одвукла непријатељске трупе са других фронтова. У оклевању српске владе да то предузме било је и политичких калкулација, али много више реалног сагледавања ствари. Евентуално дубље продирање на територију Аустроугарске тешко да је имало изгледа на успех, како због неизбежних логистичких проблема тако и исцрпљености српске војске и државе.

Привреда Србије је због свеобухватне мобилизације мушког становништва, разарања привремено окупираних области и других последица рата била у лошем стању. Владале су велике несташице и, што је било најгоре, епидемије, чијем ширењу је допринео и велики број заробљеника широм земље. Смртност од тифуса била је веома висока, нарочито крајем зиме. Последице су могле бити и теже, да у помоћ нису стигле бројне хуманитарне мисије из савезничких и неутралних земаља. Упркос свим тешкоћама и ратном стању, умногоме су биле сачуване личне и политичке слободе, па је у ратној престоници Нишу текао активан политички живот.

Искористивши миран период на главном фронту, српска војска је превентивно окупирала знатне делове Албаније, што се ускоро показало као добар потез. Црна Гора, која је са „загрљеном браћом” заједно ушла у рат за „српску правду”, није баш увек координисала операције са србијанском војском. И у другим питањима између Србије и Црне Горе долазило је до повремених, претежно династичких трвења. Озбиљније тешкоће Србија је имала с великим савезницима.

Обећавање великог дела источне јадранске обале Италији, утврђено Лондонским уговором (недовољно тајним да се о њему не би начуло и у Србији), огорчило је српску владу и политичку јавност. Због југословенског програма није било довољно то што је тим уговором за Србију (и Црну Гору) резервисан широк излаз на море (до рта Планка, испод Шибеника), што је убрзо и понуђено српској влади приликом преговора за уступке Бугарској. Упркос свом старању Антанте у Софији, Централне силе су имале много више простора за придобијање Бугара концесијама на српски рачун. Војни положај Србије заправо је био пресудно измењен услед руских повлачења на Источном фронту. Она су Немачкој и Аустроугарској омогућила јачи дипломатски притисак на балканске државе и концентрисање великих војних снага на том простору.