Роман испричан језиком палачинки, порнографије и бола

Награђивани дански писац и новинар Јенс-Мартин Ериксен, који одлично познаје прилике на Балкану (писао је са Фредериком Стјернфелтом о драматичним годинама српске политике, култури, мултикултурализму и идеологији), чест је гост Београда, а нашој публици познат је и по роману „Бели конопац за Филипа Депреа”, првом у светској књижевности који се бавио темом трговине људским органима на Косову и Метохији.

Јенс-Мартин Ериксен у свој претходни, код нас преведени дистопијски роман о пропасти Данске „Хелтер скелтер” на сатиричан начин укључује лик Радована Караџића, Хандкеа, али и Црвену звезду, која игра меч са ФК Копенхаген. Поред осталог, Ериксена знамо и по роману „Нани”, али, сада је пред нама његово ново дело „Ноћ је земљина сенка” (у издању „Нове Артије”), мање политички од наведених романа, а више личан на начин „данског Амаркорда”. То је прича о одрастању у скрајнутом делу Данске средином прошлог века, где тежак живот ствара пун круг од бола до уживања, и где у окрутним околностима стасава један будући етичар и трагач за истином... Јенс-Мартин Ериксен представиће роман „Ноћ је земљина сенка” у уторак 12. новембра, од 19 часова, у Римској дворани Библиотеке града Београда, уз Предрага Црнковића. О овој својој прози истиче следеће:

– Покренуло ме је нешто апсолутно супротно политичком. Прочитао сам читуљу у новинама посвећену преминулом америчком певачу Ричију Валенсу. Био је познат као један од извођача песме „Tell Laura I Love Her”, својеврсног хита из 1960. године. Мислим да сам је први пут чуо годину дана касније, као шестогодишњак, и неизмерно ме је импресионирала ова чудна и морбидна љубавна песма. Подсећа на серију Дејвида Линча „Твин Пикс” као необична мешавина свете љубави, чистоте и жеље за смрћу. Али по свему одише сексом, иако се он нигде отворено не помиње. Све ово разумео сам још као дечак, али наравно, тада још нисам умео да вербализујем те аспекте композиције. Препознао сам их када сам почео да пишем о овој песми, постајући емотиван и због читуље коју сам прочитао. Тада ми се вратио читав овај закопани свет прошлости, у ситуацијама из неког другог света. Мој роман говори о застрашености, али и моћној привлачности секса за групу радозналих дечака који откривају део тајне о животу, мислећи да га одрасли скривају од њих. Све је то повезано са мистеријом смрти и једном заиста демонском силом – каже Ериксен.

Сећање може да буде варљиво и подложно накнадним асоцијацијама, међутим, да ли је прошлост по себи мање „политичка”, будући да је део носталгичног погледа на свет. Јенс-Мартин Ериксен објашњава ове околности на следећи начин:

– Када покушавате да копате по сећању, сопственом болу и радостима, и када све гротескне случајеве прошлости посматрате из перспективе детета, пропуштене кроз визуру одраслог човека, свет и универзум романа одражен је на много суштинскији начин него што би био у политичком роману. Политичко је за одрасле теоретичаре завере и посесивне колекционаре шпијунских романа. То није прича мог романа, који проговара универзалним језиком палачинки, порнографије и бола. Прошли пут када сам био у Србији, а био сам стотину пута, прочитао сам књигу српске историчарке Радине Вучетић под насловом „Кока-кола социјализам”, фасцинантну причу и анализу Титове геополитичке игре током хладног рата, када је Југославија постала културно американизована, као и моја домовина. Било је то велико време америчке популарне културе и продора авангардне уметности у Европу – апстракција Џексона Полока, рокенрола, би-бап џеза, и америчких филмова који су нас преплавили као велики талас из удаљене, бајковите, земље. Мој роман говори о дечачким искуствима, проживљеним кроз филмове и музику, а поникао је из једне сурове стварности радничког гета онога времена.

О свом одрастању у неидиличном делу Данске, током педесетих и шездесетих година 20. века, Јенс-Мартин Ериксен каже:

– Одрастао сам у гету ниже класе до шесте године и поласка у школу, што описујем кроз најчуднију и најгротескнију реалност, пропуштену кроз моје сећање и ум. Али за дете не постоји политика, само реалност. У гету људи се осећају стигматизованима несвесно и не желе да се сусрећу са људима изван своје средине. Нико није могао да приђе нашем суседству, а да није добио батине. Ту мислим на другу децу. То је приметно у данашњим етничким гетоима. У мом сећању, то је и магични свет са друге стране планете, препун хомофобије и мржње према онима који су другачији. Били смо прави брђани. Одрастао сам на месту које је личило на амерички парк приколица, само без тих приколица. Покушао сам да будем искрен према свему што сам искусио, што се показује на гротескан и урнебесно смешан начин. Као што би рекао Самјуел Бекет, када су у говнима до гуше не можеш ништа друго да радиш осим да певаш! А као дете – певаш! Не разумеш беду и сиромаштво. Када се пише о том животу закопаном негде у прошлости, критичка перспектива је могућа, али без сентименталности – каже Ериксен.

Упркос тешкоћама, беди и неукости средине, да ли је ипак могуће поступати на начин који би могао да постане општа законитост, онако како је Кант формулисао категорички императив, питање је за нашег саговорника. Јенс-Мартин Ериксен сматра:

– Мислим да би свако друштво данас опстало ако би следило ову максиму. Иначе, наша друштва биће уништена корупцијом и насиљем. Али трагедија ниже класе је што не разуме Имануела Канта, никада га није читала. Људи са дна немају појма о моралном начелу које спомињете, живе у моралној дивљини, дакле, без морала. Као и људи у мом роману. Били смо изгубљени без Имануела Канта, то је дефиниција сиромаштва. Било које друштво, било где, које не разуме Канта упропашћено је!