Зима стиже у Домрке

Гацко – Легенда каже да је Свети Сава повео сиротињу из Борча на северу Херцеговине ка јужним крајевима. Рече просветитељ да ће пешачити док се не смркне. Мрак их затече на једној висоравни надомак Гацка где се зауставише, а место назваше Домрке.

До овог планинског села стиже се макадамом дугим четири километра који се у Фојници одваја са магистралног пута Гацко–Невесиње. У селу сада има дванаест домаћинстава Буха и Мирића. Број сељана се у последњих двадесетак година преполовио. Тежак живот у планини где се вековима живело искључиво од сточарства, није привлачио младе људе, махом су се одселили у Гацко или много даље тражећи лакши живот и зараду.

Домрке су смештене на чак 1.130 метара надморске висине. Иако је друга половина новембра, снега у селу још нема.

Педесетпетогодишњи Радомир Буха један је од малобројних који су одлучили да остану на старом породичном огњишту. Нигде није запослен и живи као што су живели и његови преци, од онога што заради на имању са својих десет прстију.

– Овде се увек живело сељачким животом, од пољопривреде и сточарства. Није то привлачило младе. Шта да вам причам кад сам, са 55 година, најмлађи домаћин у селу, прича Радомир.

Његов син Александар једино је дете школског узраста у селу. Отац га свакодневно вози четири километра до школе у Фојници, у којој наставу похађа свега седморо ученика.

– Добро је што зиме више нису тако оштре као некада. Овде су били велики снегови, село би било блокирано данима. Сада се клима променила, прошле зиме пут је био затворен само седам дана. Добро би било када бисмо могли да га асфалтирамо. Саградили смо га сами осамдесетих година. Има близу села и извора одакле би могли да доведемо воду, али све то не можемо сами ако нам не помогне општина или неко други. Кад би услови за живот били бољи више људи би остало у селу, каже Радомир Буха.

Његова комшиница, једна од најстаријих мештанки у Домркама, седамдесетосмогодишња Михољка Буха приповеда о тешком животу у селу. Сећа се како се у Домрке удала 1956. године.

– Тада је село било пуно. Готово у свакој кући живела су по два брата са бројним породицама. Али, много се радило, није тада било никакве плате ни пензије, само рад око земље и стоке. Од када почне косидба траве о Видовдану, касније жетва, вршидба, сушење, све до Мале Госпојине не би било одмора. Када је мој син добио посао и стан у Гацку била сам срећна јер не мора да живи тешким животом као што смо ми некада живели, прича Михољка.

А да се у селу живело и тешко и бурно кроз векове сведоче бројни споменици. У околини постоје десетине – старих гробница. Приповедају сељани да су се некада на једном вису поред села око неке девојке сукобили сватови. На месту где су изгинули и данас стоји крст, а само место назваше Крстача. С поносом причају и о цркви Светог Димитрија, која датира из 13. века и једна је од најстаријих у Херцеговини. Црква је у време Турака била готово сасвим укопана у земљу, јер турске власти нису дозвољавале да православна богомоља доминира. У време аустроугарске владавине на овом подручју, 1883. године црква је „откопана”, дограђена и тако обновљена засијала је у пуном сјају. Мештани су је својим прилозима поново обновили пре десетак година.

У време наше посете у Домркама су користили последње лепе дане да се спреме за зиму: секу дрва и припремају месо за сушење. Овчије коже, „мешине” се надуване суше на сунцу. У њих ће наредних месеци вредне домаћице стављати кајмак и сир. А када за то дође време, и кајмак „сазри” однеће га на пијацу. За овим традиционалним херцеговачким производима врхунског квалитета увек постоји потражња, али вештину њиховог спремања чува још само мали број старијих домаћица. Оне млађе сир и кајмак препознају само сервиран на тањиру.